Некада сесматрало да је прогонство, после смртне пресуде, највећа казна која може задесити човека. Међутим, у случају шездесетогодишњег Зорана Милошевића, та прастара санкција надграђена је парадоксалним пикантеријама, драматургијом апсурда и невероватним поступцима словеначких власти. 

Овај машински техничар рођен је на београдском Дорћолу где је, у Дубровачкој улици број осам, проживео детињство и младост, да би, 1992. године, био протеран из Марибора, града у којем се скућио и створио породицу. Очајавајући на родном, београдском асфалту, Милошевић је већ две деценије бескућник, власник избегличке легитимације којој је важење истекло, и поседник здравствене легитимације коју надлежна здравствена служба неће да му овери.

У чаршији познат као „Словенац“, Зоран је један од око 26.000 „избрисаних“ грађана Словеније којима су поништена сва документа, било какав егзистенцијални статус и право на даљи живот и рад у новоствореној подалпској држави.

Господин Милошевић, којем је презиме додатно забиберило сву муку, избачен је из Словеније као поносни отац једанаестогодишње Маје и годину дана млађег Александра, а данас већ има два унука, петогодишњег од ћерке и једногодишњег од сина, које, с мешавином радости и суза, може да гледа само на сликама.

Описивање свог зачараног животног круга Зоран је почео 1978. године када је, као мајстор за одржавање лифтова у „Давиду Пајићу“, отишао на рад у мариборски сервис ове фирме, а на позив тамошњих општинских власти. После две године жени се Мариборчанком Златком Цафнек која му рађа двоје деце, а судским решењем додељује му се четворособни кадровски, општински стан. Предратно словеначко-српско препуцавање, осамостаљење дежеле и обрачун ЈНА и словеначких територијалаца проживљава без проблема, као „лојални“, али и „признати“ грађанин који гласа на изборима.

Четврту операцију колена, тешко повређеног на раду 1986. године, обавља у Београду 1990. године, због чега путује у родни град, на контролне прегледе. На католички Ускрс 1992. године враћа се преко Мађарске, на словеначки гранични прелаз Долга Вас где му цариници, у његов пасош, ударају широки печат са великим словима „уничено“ (поништено)! Тада још није знао да је, законском силом државе Словеније, „поништени“ Мариборчанин којем је забрањен приступ кући и породици и улазак у земљу.

На Богојављење следеће године ушуњао се у Словенију преко аустријског прелаза Шпилфелд јер се преглед воза у којем је био обављао тек кад композиција крене од границе према Марибору. Полиција га пушта да оде кући уз услов да се сутрадан јави на информативни разговор. Долази у свој празни стан и чека: појављују му се деца која се, у сузама, лепе за њега, „као пауци“, како каже. Полиција га шаље у Београд по извесна документа како би му дозволили да затражи словеначко држављанство.

По повратку, плаћа таксу од триста марака и чека решење. Последвадесетак дана полиција га сатима испитује, а после брифинга полицијски официр Бурјан, каже Милошевић, пред њим диктира судији за прекршаје одлуку о протеривању. Милошевића избацују на Долгој Васи са „зеленим“, словеначким пасошем за странце.

Али, „лифтаџија“ којег зна цео Марибор, неодустаје. Са легитимацијом новинара-сарадника избегличког листа „Одговор“ тражи од словеначке амбасаде у Скопљу да му се издају акредитиви као сталном дописнику тог листа из Словеније. Благословом тадашњег министра информисања Јелка Кацина у два наврата добија тражену акредитацију, али на Долгој Васи два пута добија идентични одговор: „Нећеш ући у Словенију ни да ти Кучан потпише одобрење“!

Нова, бизарна прилика да се пробије до куће указује му се 1996. када супруга Златка тражи развод а словеначки суд му упућује позив на београдску адресу. „Одлично, потписаћу развод само да видим ћерку и сина“, помислио је Зоран, али граничари на Долгој Васи, приликом сваког од пет покушаја, кажу му: „Нећете проћи, уничени сте“.

Телефонски контакт са децом има од пре неколико година што је за њега велика утеха, јер, каже, многи његови „избрисани“ сапатници или су помрли или су „пролупали“. Брак је судски разведен, жена му се преудала, продала њихов стан и купила кућу. Син Александар, који још носи жигосано очево презиме, каже му да више нема снаге и да ће узети презиме своје супруге.

Зоран је и данас на чекању, међутим, оптимистичнији је него икад: каже да је Уставни суд Словеније, после међународних притисака, поништио спорни закон и да је већ неколико пута био у словеначкој амбасади где му је господин Лунежник, полицијски аташе, обећао помоћ. Киван на државу Србију која, тврди, ништа није урадила да заштити права „избрисаних”, он жели да се врати у Словенију где ће живети уз децу и унуке јер су му они све што има.