Традиционалним походом на планину Игман, југозападно од Сарајева,на Великом пољу, у суботу је обележена 70. годишњица Игманског марша, једне од преломних операција партизанске војске у току Народноослободилачке борбе у Другом светском рату.

Борци Прве пролетерске бригаде остварили су у ноћи између 27. и 28. јануара 1942. прави епски подвиг, још један у дугој историји ослободилачких ратова српског и југословенских народа, када су преко планине Игман (1.502 метра) извели усиљени марш под изузетно суровим временским и борбеним условима.

Десетак дана раније, партизански Врховни штаб и најборбеније партизанске јединице, нашли су се у окружењу немачких и усташких формација, које су покренуле велику офанзиву за њихово уништење.

Током ноћи између 18. и 19. јануара, Врховни штаб је уз заштиту пролетерских јединица кренуо из Гласинца, а онда преко Јахорине стигао у Фочу, 25. јануара 1942. године.

У другој колони се налазио Штаб Прве пролетерске бригаде, са 1. и 2. батаљоном, остацима 5. батаљона, санитетом и 3. батаљоном у заштитници. Од самог почетка непријатељске офанзиве пролетери су били под јаким ударима непријатељске авијације, артиљерије, суочени с њиховим тенковским надирањем и наступањем обучених смучарских јединица. Тешке борбе су водили од Романије, Праче и Рогатице, Олова и Вареша, а онда се обрели у изузетно сложеним околностима, сабијени на малом простору, на северним падинама Романије.

Штаб Прве пролетерске бригаде (командант Коча Поповић, политички комесар Филип Кљајић Фића), тада је одлучио да се изведе преварни марш-маневар и да се тик уз непријатељске посаде у Сарајеву, поред аеродрома у Рајловцу и тамошњих касарни, преко Сарајевског поља, пролетери докопају Игмана.

Покрет је започет по подне 27. јануара и настављен по великом мразу, на минус 32 степена, у ведрој ноћи обасјаној месечином.

Претходница пролетера је стигла до подножја Игмана око два сата пре поноћи, а онда се пред њима испречио успон под изузетно оштрим углом, окован ледом. Командант Коча је издао заповест да се лед разбија секирама, а да се потковани коњи који су клизали уназад, растерете.

Сада и под теретом митраљеза, минобацача, муниције и друге опреме, пролетери су морали и коње да извлаче уз готово вертикалну стрмину.  

Усиљени марш уз Игман захтевао је натчовечанске напоре, температура је падала, мраз бритак као сечиво пред зору је достигао врхунац.

Био је то већ десети сат усиљеног марша, коме су претходили дани тешко схватљивих напора, умора, изнемоглости и глади.

Чело пролетерске колоне је коначно, око осам сати изјутра 28. јануара стигло до веће планинске куће на Великом пољу, у којој се налазио штаб тада заједничке партизанско-четничке Игманске чете.

Одмор је био кратак, али је за какву-такву медицинску помоћ ипак било времена. Пролетери су потом наставили марш и окончали га у Пресјеници 19 часова откако су кренули на ту стазу најтежих искушења.

Игмански марш је поново потврдио смелост, проницљивост и одлучност штаба Прве пролетерске бригаде, њеног команданта Коче Поповића, беспримерну храброст и јунаштво пролетера, њихов изванредни борбени морал, солидарност и спремност да на себе преузму натчовечанске напоре.  

Ово беспримерно јунаштво исказано током усиљеног марша, под најтежим борбеним и временским условима, потврђено је потом и у бригадној болници „Игман“ у Фочи, у којој су борци с промрзлим екстремитетима подвргнути тешким операцијама. Због смрзавања су из строја била избачена 172, од укупно 730 пролетера из игманске колоне.

Прсти и екстремитети су ампутирани у најтежим случајевима, укупно 41 пролетеру. И тада су они показали своје беспримерно јунаштво, пошто у екстремно неповољним медицинским условима није било опијата, серума, лекова и других санитетских потрепштина.

После тешких операција у таквим, немогућим условима, од тетануса су умрла четворица, а од сепсе двојица партизанских бораца.