Деца чији родитељи живе у Аустрији а потичу с простора бивше Југославије, ускоро би требало да добију нови буквар под називом „Наш језик”. У Аустрији, иначе, по проценама, ради више од 300.000 наших људи, што нас чини највећом мигрантском заједницом у овој држави. Наставница матерњег језика у две основне школе у Бечу и професор педагогије Светлана Матић ових дана је у Београду и каже да се нада да ће овај приручник ускоро користити наши ученици и у државама широм Европе.

– Наш највећи проблем су уџбеници јер имамо само два која су одобрена на листи Министарства просвете Аустрије. Зато сам одлучила да урадим овај приручник за матерњи језик за почетно цртање и писање, а ученици ће имати и још једну књигу попут вежбанке. Идеја је, дакле, да овај уџбеник одобре аустријске просветне власти, јер наше нису надлежне, а било би добро када би наше Министарство просвете одобрило за коришћење у другим државама широм Европе у којима постоје школе на српском језику – прича за наш лист Светлана Матић, додајући да се нада да ће буквар бити објављен крајем септембра, у издању „Просветног прегледа”.

Ова наставница је добитник „Вукове повеље” Педагошког покрета Србије и награде Школског одбора Беча за изузетно залагање у педагошкој пракси. Пре одласка у Аустрију радила је у београдској Основној школи „Филип Филиповић”. Питамо је ко су њени ђаци у Бечу и шта значи звање „наставник матерњег језика”.

– Под матерњим језиком Аустријанци подразумевају српски, хрватски и босански јер они не праве поделу као ми, за њих је то један језик. Ја сам иначе службеник Министарства за просвету, науку и културу Аустрије, радим у две основне школе и имам 80 ученика чији су родитељи с простора бивше СФРЈ. Више од 80 одсто мојих ученика су Срби. Деца долазе из радничких али и породица интелектуалаца, а посебно је 90-их забележен прилив „мозгова” са ових простора. Не говоре српски сви подједнако добро, али зато ова настава и постоји – објашњава Матићева.

Она предаје и својој десетогодишњој ћерки Александри, која је одличан ђак, говори српски и немачки, учи и енглески језика.

– Александра ми много помаже јер су њени коментари показатељ шта и како треба да радим. Увежбавам дечије мишљење јер су деца најмеродавнија да дају суд у многим питањима, а осим тога су искрена и неискварена. Уџбеник треба да пишу учитељи, а не универзитетски професори јер су у свакодневном контакту са ученицима. Све што је у буквару већ сам испробала у својој пракси и наишло је на позитивну реакцију ученика – каже саговорница.

Она објашњава да су деца мотивисана да уче српски језик и да им највећи проблем задају „ч” и „ћ” које тешко разликују, па се то и највише вежба на часу.

– И родитељи доста греше. Ја увек говорим да у кући треба причати матерњим језиком, не само због богатства речника, већ и да деца не изгубе везу с матицом јер наш идентитет се одражава кроз језик – наглашава Матићева која ради и као саветник при Саветодавном центру града Беча који је намењен породицама страног порекла.

– У Аустрији нема ниједне званичне институције из Србије која се бави српским наслеђем, недостаје издавачка делатност, немамо могућности да материјал који имамо и публикујемо. Оно што ја чиним је само део онога што би требало да раде читави тимови министарстава просвете и дијаспоре, а надамо се да ће нови закон и управо формирана Скупштина дијаспоре покренути ова значајна питања. Било би добро када би се у Србији организовао неки сабор професора из дијаспоре, а помогло би и када бисмо имали међународно удружење – предлаже Светлана Матић.

Сандра Гуцијан