I u Kruševcu, na nedavno završenom Republičkom takmičenju srednjoškolaca iz govorništva, učenici su besedili na aktuelne političke teme. Tako su đaci uspeli da nedavno uvedena cenzura ostane ipak samo „mrtvo slovo” na papiru. Nadaju se da će i nadležni iz Pravilnika o republičkom nadmetanju srednjih škola u oratorstvu uskoro izbaciti zabranu da se besedi na aktuelne političke teme.

Stručnjaci za retoriku smatraju da bi to bilo važno, između ostalog i zato jer su ova nadmetanja zapravo poligon za vežbanje pravilnog govora i mogu pomoći mladima da nauče pravilno da govore. Zato bi valjalo da takmičenja iz govorništva budu što masovnija. Da bi se to postiglo treba im dozvoliti da besede o onome što ih najviše zanima. Mnogi čak predlažu da se retorika izučava, a susreti đaka i studenata – besednika organizuju u svim osnovnim i srednjim školama i na svim fakultetima u Srbiji, a ne samo, kao što je sada slučaj, u nekim srednjoškolskim i visokoškolskim ustanovama.

Direktor Prve beogradske gimnazije Aleksandar Andrejić upozorava da deca nemaju potrebu da razgovaraju, a ni da čitaju. Po rečima Mirjane Terzić, profesora srpskog jezika u beogradskoj Osnovnoj školi „Banović Strahinja”, tehnička i tehnološka inteligencija i veština đaka je izuzetna, ali im nedostaju mašta, kreativnost, bogat rečnik i umeće izražavanja. Ona kaže da mnogi ne govore pravilno, što ne treba da čudi, jer sate provode za kompjuterom. Stanuju vrata do vrata, a komuniciraju preko Interneta, ili, pišući SMS u kojima nema velikih slova, kao ni znakova interpunkcije. Pišu skraćenicama, a kada se ne govori onda nema ni rečenica. Zato mnogi učenici nisu u stanju da formulišu misao, poneki čak kad govore gutaju samoglasnike.

Profesorka Violeta Srbulj-Jelačić, koja u Filološkoj gimnaziji u Beogradu predaje retoriku, objašnjava da se upravo na nadmetanjima u besedništvu vežba čistota govora, ovladava se veštinom izbora reči, pravilnom dikcijom, kvalitetnom argumentacijom...

– Pod uticajem provincijalizama, trapavih i besmislenih kovanica koje neretko čuju na radiju, televiziji, u domaćim TV serijama, na reklamama, ili vide u nazivima radnji, veliki broj dece usvaja loš govor ili, pak, stvara neke svoje reči, kao što je „smarati” (dosađivati). Iz nje su izveli korpus reči: smarač, smor, smorno, smaračina, smaranje – objašnjava profesorka Terzić.

Ona se zalaže i za to da se u školi učenici mnogo više ispituju usmeno nego pisanim putem, ali i da bi nastavnici iz svih drugih predmeta, a ne samo iz srpskog, morali da ispravljaju pravopisne greške učenika, kao i da ih upozore kada ne pogode padež, akcenat ili nemaju pravilnu dikciju.

– Greške koje se javljaju u emisijama na nacionalnoj televiziji, ali i na drugim TV stanicama, kao i dijalekti koji se čuju u TV serijama ne moraju automatski loše da utiču na govor mladih, već mogu da budu primeri za ono što se u školi uči. Serija „Bela lađa” je primer prizrensko-timočkog dijalekta. Deci se može zadati da u njoj prepoznaju crte dijalekta. Mladi ne treba da imitiraju taj govor, već da na taj način shvate njegove osobine. Nastavnici bi morali da im ukažu i na greške u govoru voditelja, novinara, na brojne klišee iz administrativnog i ideološkog miljea – smatra docent Jelena Jovanović, koja na beogradskom Filološkom fakultetu predaje stilistiku, novinarstvo, funkcionalnu pismenost i sintaksu srpskog jezika.

Ona naglašava da bi u osnovnim i srednjim školama u Srbiji nastavnici morali da govore standardnim književnim jezikom. Preporučljivo bi bilo da to bude ekavica, bez obzira na to što su ekavica i ijekavica ravnopravne varijante srpskog jezika.

Učenici se, međutim, žale na to da pojedini nastavnici pričaju ijekavicom, „teško ubodu padež”, da nemaju pravilnu dikciju i da ne akcentuju pravilno reči. To potvrđuju i roditelji đaka. Samo što, kažu, nisu „pukli od smeha” kada im je na roditeljskom sastanku nastavnik rekao: „Sada ćemo da pričamo o drozi i pušenju”.

– To nekada nije moglo da se dogodi. Nastavnici su morali da govore standardnim književnim jezikom. U Srbiji ekavicom, u Bosni – ijekavicom. U škole su dolazili nadzornici i lovili greške. Nisu smeli da se čuju dijalekti i provincijalizmi. Sve je to ulazilo u zapisnik, pa u ocenjivački list. Ukoliko je nastavnik dva puta dobio negativnu ocenu, ostajao je bez posla. A govor je bio značajan element ocenjivanja. Mada je ovakvo ocenjivanje ukinuto kada je prestao da važi Zakon o javnim službenicima, pomenuti standardi u školama su se još dugo poštovali. Sve je nekako počelo da labavi osamdesetih godina prošlog veka – seća se prvi dekan Učiteljskog fakulteta u Beogradu profesor dr Mladen Vilotijević koji je radni vek započeo kao učitelj u Bosni.

Savetnik koordinator za srpski jezik i književnost u Zavodu za unapređenje vaspitanja i obrazovanja Ljubiša Jovanović međutim objašnjava da danas ne postoje pisana pravila, niti uputstva, kao ni preporuke za škole kojima bi se nastavnici obavezivali da govore standardnim srpskim književnim jezikom. On ne zna ni kako bi to prosvetni inspektori kontrolisali, jer nije baš siguran da svi oni poznaju pravila standardnog književnog jezika. Kaže da se čak poneka greška može naći i u dopisima iz Ministarstva prosvete.

Aleksandra Brkić