И у Крушевцу, на недавно завршеном Републичком такмичењу средњошколаца из говорништва, ученици су беседили на актуелне политичке теме. Тако су ђаци успели да недавно уведена цензура остане ипак само „мртво слово” на папиру. Надају се да ће и надлежни из Правилника о републичком надметању средњих школа у ораторству ускоро избацити забрану да се беседи на актуелне политичке теме.

Стручњаци за реторику сматрају да би то било важно, између осталог и зато јер су ова надметања заправо полигон за вежбање правилног говора и могу помоћи младима да науче правилно да говоре. Зато би ваљало да такмичења из говорништва буду што масовнија. Да би се то постигло треба им дозволити да беседе о ономе што их највише занима. Многи чак предлажу да се реторика изучава, а сусрети ђака и студената – беседника организују у свим основним и средњим школама и на свим факултетима у Србији, а не само, као што је сада случај, у неким средњошколским и високошколским установама.

Директор Прве београдске гимназије Александар Андрејић упозорава да деца немају потребу да разговарају, а ни да читају. По речима Мирјане Терзић, професора српског језика у београдској Основној школи „Бановић Страхиња”, техничка и технолошка интелигенција и вештина ђака је изузетна, али им недостају машта, креативност, богат речник и умеће изражавања. Она каже да многи не говоре правилно, што не треба да чуди, јер сате проводе за компјутером. Станују врата до врата, а комуницирају преко Интернета, или, пишући СМС у којима нема великих слова, као ни знакова интерпункције. Пишу скраћеницама, а када се не говори онда нема ни реченица. Зато многи ученици нису у стању да формулишу мисао, понеки чак кад говоре гутају самогласнике.

Професорка Виолета Србуљ-Јелачић, која у Филолошкој гимназији у Београду предаје реторику, објашњава да се управо на надметањима у беседништву вежба чистота говора, овладава се вештином избора речи, правилном дикцијом, квалитетном аргументацијом...

– Под утицајем провинцијализама, трапавих и бесмислених кованица које неретко чују на радију, телевизији, у домаћим ТВ серијама, на рекламама, или виде у називима радњи, велики број деце усваја лош говор или, пак, ствара неке своје речи, као што је „смарати” (досађивати). Из ње су извели корпус речи: смарач, смор, сморно, смарачина, смарање – објашњава професорка Терзић.

Она се залаже и за то да се у школи ученици много више испитују усмено него писаним путем, али и да би наставници из свих других предмета, а не само из српског, морали да исправљају правописне грешке ученика, као и да их упозоре када не погоде падеж, акценат или немају правилну дикцију.

– Грешке које се јављају у емисијама на националној телевизији, али и на другим ТВ станицама, као и дијалекти који се чују у ТВ серијама не морају аутоматски лоше да утичу на говор младих, већ могу да буду примери за оно што се у школи учи. Серија „Бела лађа” је пример призренско-тимочког дијалекта. Деци се може задати да у њој препознају црте дијалекта. Млади не треба да имитирају тај говор, већ да на тај начин схвате његове особине. Наставници би морали да им укажу и на грешке у говору водитеља, новинара, на бројне клишее из административног и идеолошког миљеа – сматра доцент Јелена Јовановић, која на београдском Филолошком факултету предаје стилистику, новинарство, функционалну писменост и синтаксу српског језика.

Она наглашава да би у основним и средњим школама у Србији наставници морали да говоре стандардним књижевним језиком. Препоручљиво би било да то буде екавица, без обзира на то што су екавица и ијекавица равноправне варијанте српског језика.

Ученици се, међутим, жале на то да поједини наставници причају ијекавицом, „тешко убоду падеж”, да немају правилну дикцију и да не акцентују правилно речи. То потврђују и родитељи ђака. Само што, кажу, нису „пукли од смеха” када им је на родитељском састанку наставник рекао: „Сада ћемо да причамо о дрози и пушењу”.

– То некада није могло да се догоди. Наставници су морали да говоре стандардним књижевним језиком. У Србији екавицом, у Босни – ијекавицом. У школе су долазили надзорници и ловили грешке. Нису смели да се чују дијалекти и провинцијализми. Све је то улазило у записник, па у оцењивачки лист. Уколико је наставник два пута добио негативну оцену, остајао је без посла. А говор је био значајан елемент оцењивања. Мада је овакво оцењивање укинуто када је престао да важи Закон о јавним службеницима, поменути стандарди у школама су се још дуго поштовали. Све је некако почело да лабави осамдесетих година прошлог века – сећа се први декан Учитељског факултета у Београду професор др Младен Вилотијевић који је радни век започео као учитељ у Босни.

Саветник координатор за српски језик и књижевност у Заводу за унапређење васпитања и образовања Љубиша Јовановић међутим објашњава да данас не постоје писана правила, нити упутства, као ни препоруке за школе којима би се наставници обавезивали да говоре стандардним српским књижевним језиком. Он не зна ни како би то просветни инспектори контролисали, јер није баш сигуран да сви они познају правила стандардног књижевног језика. Каже да се чак понека грешка може наћи и у дописима из Министарства просвете.

Александра Бркић