Немају сви среће да живе уз родитеље Фото Фонет

У овом тренутку 535 брачних парова у Србији ишчекује дан када ће им стручњаци Центра за социјални рад јавити да су постали родитељи, а статистика Министарства за рад и социјалну политику говори да је у току прошле године око 190 малишана добило нове животне адресе, док су 15 њих усвојили страни држављани.

Иако се у скици за портрет детета кога брачни парови желе да усвоје најчешће налазе слатке мале белопуте бебе, деца која чекају на усвојење најчешће су малишани са успореним психофизичким развојем, као и они тамније боје пути. Анализа Министарства за рад и социјалну политику сведочи да половина малишана који су „кандидати” за усвајање има одређене застоје у развоју, емоционалној зрелости и мање здравствене проблеме, а трећина њих је ромске националности. И управо ту, како објашњава Весна Текић, психолог и самостални саветник у Министарству рада и социјалне политике, лежи одговор на питање – због чега је усвојење дуготрајан процес.

„Сви потенцијални усвојитељи желе здраву децу, а велики број малишана који се налази у бази података Министарства за рад и социјалну политику има успоренији психофизички развој. Уз то, више од 95 одсто усвојитеља жели децу српског порекла, а свако треће дете које чека на усвојење је ромске националности. Због немогућности да у нашој земљи нађу усвојитеље за оне са озбиљним развојним тешкоћама, стручњаци Центра за социјални рад су у току претходне године 15 малишана удомили ван граница наше земље, а сваке године око десет страних држављана подари дом детету из наше земље”, објашњава наша саговорница.

„Дужина чекања на дете је индивидуална – што су особе толерантније на дететове карактеристике типа здравствени статус, национално порекло, боја коже… брже се реализује усвојење. Особе које желе да усвоје дете морају да разумеју да ови малишани најчешће нису настали као плод забрањене гимназијске љубави и по сценарију Ромеа и Јулије. Већина малишана која чека усвојење има физичке и менталне тегобе, а неки од њих су деца родитеља који имају озбиљне животне проблеме. Потенцијални усвојитељи су посебно изричити када је у питању узраст детета, јер већина њих жели бебу или дете до три године старости… Тако да су приче о дугом чекању заправо приче о мањој толеранцији – неко може да чека месец дана ако је толерантан на личне карактеристике детета и његове сметње у развоју, а неко може и годинама да чека на усвојење”, резимира Весна Текић, додајући да родитељи толерантнији на национално порекло детета углавном долазе из мешовитих средина, на пример из Војводине.

„Сви потенцијални усвојитељи пролазе кроз специфичан програм припреме за усвојење и процену опште подобности за усвојење детета – ако стекну ту подобност и законско право, то ипак означава само могућност, а не и гаранцију да ће усвојити дете. Поента целе законске приче са усвајањем јесте да се малишану нађу родитељи који ће га водити кроз живот. Будући да стручњаци испред себе имају дете које је већ једном било остављено и које пати, не смеју да дозволе грешку и да га дају особама за које су погрешно проценили да имају потенцијал за родитељство”, истиче наша саговорница.

Иако је нови Породични закон предвидео могућност једном родитељу да усвоји дете, наша саговорница додаје да таквих случајева годишње има свега један до два, јер је Породичним законом предвиђено да се предност даје потпуној породици – брачним или ванбрачним партнерима.

Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------------------------

Одрастање уз истину о пореклу

На питање да ли усвојено дете треба да сазна истину о свом пореклу психолог Весна Текић одговара да малишани треба да одрастају са истинитом причом о свом пореклу, јер искуство са родитељима који су тај документ закључали у најчуванију шкрињу породичних тајни говори да деца увек проналазе „чаробни кључић” у најнезгоднијем моменту живота.

„Увек се препоручује да се каже истина о усвојењу, јер дете има базичну потребу да себи одговори на питања типа – ко сам ја, одакле ја у овој породици и ко су моји родитељи. Оно треба да расте са причом о томе како је постало део своје нове породице”, закључује Весна Текић.

-----------------------------------------------------------

Није било захтева за усвајање деце са Хаитија

У Министарство рада и социјалне политике до сада није стигао ниједан званичан захтев за усвојење деце са Хаитија, а такву врсту захтева могу да поднесу само оне особе које су прошле кроз специфичан програм припреме за усвојење и добиле стручну процену опште подобности за усвојење детета. Међутим, ниједан усвојитељски пар који се налази у регистру Министарства рада и социјалне политике до сада није поднео овакав захтев, истиче Весна Текић, психолог и самостални саветник у Министарству рада и социјалне политике. Она додаје да су се наши грађани до сада само телефонски интересовали да ли наша земља има неки државни програм за прихват деце са Хаитија.

Ако би неки усвојитељски пар, који је добио стручну процену опште подобности за усвојење детета, желео да усвоји малишана из иностранства, административна процедура подразумева превођење овог документа на језик земље у којој оно живи и подношење захтева за усвојење држави порекла детета.