Када није било бајки о брзим пругама, када није било граница и ратова, легендарни плаво-сребрни „Олимпик експрес” је стизао у Сарајево за шест часова. Тај романтични воз југословенске митологије, кроз чије су вагоне шпартале стјуардесе по тегет теписонима и делиле бесплатне сендвиче, још лебди у сећањима Добриле Маринковић. Сарајка,која се удала у Београду 1977. године, огрнута је бундом, увукла је лице у шал и јапанском новинару објашњава зашто је толико важна ова залеђена композиција на београдској Железничкој станици, која чека локомотиву да је коначно повуче ка Сарајеву.

Локомотиве нема већ 40 минута. Јапанац нема појма шта је то „Олимпик експрес”, који није имао купее, него се седело као у авионима. Њега занима само овај воз, састављен од вагона Србије, Федерације БиХ и Републике Српске. Када је 13. децембра, после 19 година, из Београда опет кренуо воз за Сарајево, није било кашњења. Пошао је тачно у 8.15.

У среду, четвртог дана од обнављања линије Београд–Сарајево, локомотива стиже тек у девет. Добрилапромрзла,улази у бифе, реновинар специјално за ову композицију. Путује у свој родни град код родитеља, на породичну славу.

– Свети Никола је заштитник свих путника, па нека нам је са срећом – наздравља она.

Вагони су ледени, тек око Нове Пазове отапа нас топли ваздух. Добрила одлази у Сарајево да„плакнедушу”. Њени родитељи су све време опсаде града били у свом стану у Рајловцу, али она не жели да прича о те три године ужаса јер ће јој остати заувек нејасно шта се заправо догодило са свима нама и како нам је ђаво попио мозак.

Воз клопара по брзим пругама Србије.У купеима је двадесетак људи. На једној од барских столица седи Бошко Ковач, педесеттрогодишњи правник, који ће у Сарајеву провести само једну ноћ. Загрејаће кућу од 120 квадрата у насељу Пофалићи, понео је литар домаће коју ће испити сам, пребираће по успоменама из града у комеје рођен, у комеје радио у „Хидроградњи”.Сетиће се како је два дана пред рат послао жену и ћерку авионом за Београд, а он отишао колима преко Романије.

– Волим Сарајево, можда се вратимо да живимо тамо. Човек не може без свог родног села, како ћу ја без свог родног града – пада Бошко у севдах.

После више од 20 година, опет путује возом. Ови вагони су му некако стари и смешни, нису аеродинамични као они „Олимпикови”, овде нема телевизора на којима би гледао по стоти пут партизанске вестерне Хајрудина Крвавца.Уместо прелепих стујардеса, јер какве су биле стјуардесе у „Олимпику”, ако на прелепе, кафу им кува корпулентни шефбифеа Предраг Бојовић.

– Стварно, за колико се стизало тим „Олимпиком” у Сарајево? За пет сати? – пита Предраг.

– Ма какви, болан, стизао је за три – одговара Добрила, убрзавајући фантомски воз који је пружао илузију да ћемо сви ми постати као он, модерни, брзи и неуништиви.

Илузија се прекида у Шиду. Осећамо лагани удар локомотиве у вагон. Хрватска локомотива смењује српску, предајемо пасоше, осматра нас цариник с грбом шаховнице на рукаву сиве јакне, поново вадимо карте да их прегледа кондуктер Хрватске железнице. Предраг опомиње да пазимо: казна за пушаче је 15 евра у свим возовима који пролазе кроз Хрватску. Бацамо цигарете кроз прозор, као неваљали школарци.Кондуктер нас је прочитао. Намигује ми заверенички:

– Имате среће. Доскора је казна била 100 евра. Хајде, кад пођем даље, ви запалите.

У Славонском Шамцу нас преузима машина Републике Српске, у купе улази босански полицајац, који би могао да дублира Халида Бешлића,кад Халидузариба глас. Прича се понавља: вадимо пасоше, опет улазе цариници с другачијим грбом на јакнама.

Кроз прозор купеа, пензионисани фоторепортер сарајевског „Ослобођења” Милош Ђурашевић посматра Босански Шамац, још једно свето слово југословенске митологије. Био је ударник током изградњи пруге Шамац–Сарајево. Још зна напамет све револуционарне песме које су хорови акцијаша из целе Југославије певали док су постављали прагове, како би пробили трасу кроз брдовиту Босну.

Касније је Ђурашевић фотографисао Тита 25 година, што по Босни, што по свету. И није се одрекао пароле „Ми градимо пругу – пруга гради нас”.

Опет благи трзај вагона у Добоју. Знак да нас вуче локомотива Федерације. Пруга је нагнута, па је транзистор,са ког су трештали народњаци, са шанка треснуо о под.

На уласку у сарајевску железничку станицу телевизор у „Олимпик експресу” редовно је свирао синтисајзерску верзију севдалинке „Кад ја пођох на Бембашу”. У вагонима је сада тишина. Воз је у сарајевску железничку станицу по реду вожње требао да стигне у 17.35 часова.

У 19.30, Јасна Аврам је загрлила свога брата.

Сутрадан, тачно у секунду по реду вожње, у 11.35, воз са сарајевског колосека крећеза Београд. Бошко Ковач је опет у истом бифеу. Загрејао је кућу. Предраг односи две кафе за Анђелку Карабатак и Меирему Медију, комшинице с врела Босне. Кафенисале су пре неколико дана и одлучиле да овим возом путују заједно. Анђелка на први рођендан своје унуке у Београд, а Меирему у викендицу, на Маглај.

– Хвала богу да су се сетили да обнове линију. Него јел’брз ко „Олимпик” – опет исто питање и меланхолично сећање на воз који заправо никада није престао да саобраћа између два града. Вера ових људи у то је важнија од истине и зато је погрешно рећи да је композиција са три вагона ичетири локомотиве, која је путовала у среду за Сарајево, каснила два сата. Ово је прича о возу који касни 19 година.