Sve veći broj gojaznih naveo je lekare u Americi, ali i na Starom kontinentu, da razmišljaju o davanju jačih doza antibiotika ljudima sa viškom kilograma. U uvodniku objavljenom u poznatom medicinskom časopisu „Lanset”, kaže se da ne samo što standardne doze antibiotika nisu efikasne kod gojaznih, već otvaraju put ka stvaranju otpornosti bakterija na ove moćne lekove.

„Ljudi su danas sve viši i teži, tako da je sasvim opravdano da im se propisuju lekovi odgovarajuće jačine”, poručio je dr Stiv Fild sa britanskog Kraljevskog koledža, imajući u vidu i podatak da je od 1993. godine u Engleskoj stopa gojaznosti porasla za 15 odsto, tačnije jedna od četiri odrasle osobe se vodi kao gojazna.

U Srbiji, na sreću, problem gojaznosti još nije dostigao razmere kakve postoje u Americi ili Evropi, ali ni mi nismo više „mršava” nacija. Normalno uhranjeno je 38,3 odsto stanovnika, dok je svaka druga osoba sa prekomernom telesnom masom (54,5 odsto) – ukazuju podaci iz poslednje studije „Istraživanja zdravlja stanovnika Srbije”, u periodu od 2000. do 2006. godine. Od tog broja 18,3 odsto je gojaznih, 36,2 predgojaznih osoba.

Znači li to da i mi možemo da očekujemo da će nas lekar pre nego što propiše antibiotik za upalu uva, grla ili pluća pitati za broj kilograma i ima li za to opravdanog razloga, pitamo profesorku Medicinskog fakulteta Milicu Prostran, direktorku Instituta za farmakologiju, kliničku farmakologiju i toksikologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

– Sigurno će vremenom ovakva preporuka stići i do nas i ona je opravdana. Gojaznost za sada nigde nije uneta kao posebno upozorenje za doziranje, ali bi se to apsolutno moglo promeniti. Međutim, telesna masa, odnosno kilogrami koje bi uzeli u obzir pri doziranju antibiotika, ne može da se posmatra izolovano od stanja bubrega i jetre, ili od godina starosti – kaže profesorka Prostran.

Naša sagovornica podseća da se antibiotici svuda u svetu doziraju prema uzrastu i telesnoj masi. Kada se medikamenti daju u vidu injekcija, doziranje je isključivo prema telesnoj masi. Kada se propisuju u vidu tableta ili kapsula, to doziranje se određuje prema težini infekcije.  U određivanju potrebne doze antibiotika, ipak je težina infekcije presudnija od telesne težine. Težina kliničke slike opredeliće lekara da li će antibiotik dati u udarnoj dozi, a potom preći na uobičajeno doziranje. Kada se daje lek „baktrim”, na primer, lekar prvih nekoliko dana odraslom pacijentu može da propiše dozu od dve tablete, dva puta na dan, a kada se smire simptomi, biće dovoljna i samo jedna tableta dnevno. Međutim, kada se antibiotik daje injekcijom u mišić ili intravenski, obavezno se u obzir uzima telesna masa – objašnjava profesorka Prostran.

Ona, međutim, naglašava da je, bilo da je pacijent gojazan ili mršav, mnogo važnija poruka za sve da se antibiotici piju onoliko dugo koliko je propisano, znači sedam do deset dana. Vrlo često se događa da posle poboljšanja ili kada temperatura padne, pacijenti već posle tri dana uzimanja antibiotika samoinicijativno odustaju od antibiotika.

– Za najveći broj infekcija, antibiotici se daju ograničeno vreme, od pet do 10 dana. Mnogo je gore dati manje doze antibiotika, jer nemate garanciju da ćete izlečiti infekciju, a možete napraviti podlogu za otpornost bakterija na određene antibiotike i nemogućnost da pacijentu sledeći put date taj antibiotik. Manja je greška kada lekari pacijentu daju maksimalnu dnevnu dozu, nego manju količinu potrebnog leka. To važi za sve osobe, a naročito za gojazne – kaže profesorka Prostran.

Nova ideja da se antibiotici gojaznim osobama daju u jačim, odnosno većim dozama od standardnih, opravdano dovodi do zaključka da će takvi novi antibiotici, kreirani prema višku kilograma, i više koštati. Profesorka Prostran ne negira takvu mogućnost, ali podseća da se velika većina antibiotika proizvodi u nekoliko standardnih doza, pogotovu onih u obliku tableta, kapsula ili suspenzija, tako da lekari mogu da povećaju doze, ako procene da to zahteva težina infekcije. Već sada, po rečima dr Prostran, lekari kod ekstremno gojaznih osoba češće daju maksimalno prihvaćene doze, jer opasnost od rezistencije je manja kada se daju veće doze, nego kada se pogrešno daju manje doze.

Olivera Popović