Све већи број гојазних навео је лекаре у Америци, али и на Старом континенту, да размишљају о давању јачих доза антибиотика људима са вишком килограма. У уводнику објављеном у познатом медицинском часопису „Лансет”, каже се да не само што стандардне дозе антибиотика нису ефикасне код гојазних, већ отварају пут ка стварању отпорности бактерија на ове моћне лекове.

„Људи су данас све виши и тежи, тако да је сасвим оправдано да им се прописују лекови одговарајуће јачине”, поручио је др Стив Филд са британског Краљевског колеџа, имајући у виду и податак да је од 1993. године у Енглеској стопа гојазности порасла за 15 одсто, тачније једна од четири одрасле особе се води као гојазна.

У Србији, на срећу, проблем гојазности још није достигао размере какве постоје у Америци или Европи, али ни ми нисмо више „мршава” нација. Нормално ухрањено је 38,3 одсто становника, док је свака друга особа са прекомерном телесном масом (54,5 одсто) – указују подаци из последње студије „Истраживања здравља становника Србије”, у периоду од 2000. до 2006. године. Од тог броја 18,3 одсто је гојазних, 36,2 предгојазних особа.

Значи ли то да и ми можемо да очекујемо да ће нас лекар пре него што пропише антибиотик за упалу ува, грла или плућа питати за број килограма и има ли за то оправданог разлога, питамо професорку Медицинског факултета Милицу Простран, директорку Института за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију Медицинског факултета у Београду.

– Сигурно ће временом оваква препорука стићи и до нас и она је оправдана. Гојазност за сада нигде није унета као посебно упозорење за дозирање, али би се то апсолутно могло променити. Међутим, телесна маса, односно килограми које би узели у обзир при дозирању антибиотика, не може да се посматра изоловано од стања бубрега и јетре, или од година старости – каже професорка Простран.

Наша саговорница подсећа да се антибиотици свуда у свету дозирају према узрасту и телесној маси. Када се медикаменти дају у виду инјекција, дозирање је искључиво према телесној маси. Када се прописују у виду таблета или капсула, то дозирање се одређује према тежини инфекције.  У одређивању потребне дозе антибиотика, ипак је тежина инфекције пресуднија од телесне тежине. Тежина клиничке слике определиће лекара да ли ће антибиотик дати у ударној дози, а потом прећи на уобичајено дозирање. Када се даје лек „бактрим”, на пример, лекар првих неколико дана одраслом пацијенту може да пропише дозу од две таблете, два пута на дан, а када се смире симптоми, биће довољна и само једна таблета дневно. Међутим, када се антибиотик даје инјекцијом у мишић или интравенски, обавезно се у обзир узима телесна маса – објашњава професорка Простран.

Она, међутим, наглашава да је, било да је пацијент гојазан или мршав, много важнија порука за све да се антибиотици пију онолико дуго колико је прописано, значи седам до десет дана. Врло често се догађа да после побољшања или када температура падне, пацијенти већ после три дана узимања антибиотика самоиницијативно одустају од антибиотика.

– За највећи број инфекција, антибиотици се дају ограничено време, од пет до 10 дана. Много је горе дати мање дозе антибиотика, јер немате гаранцију да ћете излечити инфекцију, а можете направити подлогу за отпорност бактерија на одређене антибиотике и немогућност да пацијенту следећи пут дате тај антибиотик. Мања је грешка када лекари пацијенту дају максималну дневну дозу, него мању количину потребног лека. То важи за све особе, а нарочито за гојазне – каже професорка Простран.

Нова идеја да се антибиотици гојазним особама дају у јачим, односно већим дозама од стандардних, оправдано доводи до закључка да ће такви нови антибиотици, креирани према вишку килограма, и више коштати. Професорка Простран не негира такву могућност, али подсећа да се велика већина антибиотика производи у неколико стандардних доза, поготову оних у облику таблета, капсула или суспензија, тако да лекари могу да повећају дозе, ако процене да то захтева тежина инфекције. Већ сада, по речима др Простран, лекари код екстремно гојазних особа чешће дају максимално прихваћене дозе, јер опасност од резистенције је мања када се дају веће дозе, него када се погрешно дају мање дозе.

Оливера Поповић