Врање– Већ десет година многи житељи Врања и околине на себи својствен начин осећају последице бомбардовања НАТО 1999. године. И док је, према званичној статистици, као последица бомбардовања, на овом подручју, све већи број оболелих од малигних болести, на десетине житеља града под Пржаром има неуобичајене здравствене тегобе које збуњују како домаће тако и иностране лекаре.

Радован М. (62), обућарски радник,сасвим се случајно нашао када је НАТО авијација гађала бунушевачку утрину у непосредној близини бунушевачког гробља.

–Само што сам чуо авионе, а онда као да сам добио крила и полетео. Јака светлост, коју сам угледао при експлозији, заслепела ме је. Кад сам дошао к’ себи, трљао сам очи, али сам био заслепљен, као кад директно гледаш у сунце, ништа нисам видео – прича Радован и наставља – а онда ми се полако почео враћати вид. Видео сам само делимично. Нисам ништа чуо, а онда се полако слух враћао, па сам почео онако као кроз неко цврчање да чујем, каже Радован и додаје да му се слух колико-толико вратио али му вид све више слаби.

–На два метра не препознајем људе јер само видим силуету. Брат и братанац су ме водили у иностранство код очних лекара, али без успеха. Стручњаци су се хватали за главу пошто су ми уз помоћ апарата погледали очи, каже Радован. Драгана С. (47) некадашња радница „Јумка“, непрестано је штуцала, скоро на сваки минут, а тешко је и говорила. Недавно, највероватније од велике радости, на венчању своје ћерке је запевала, па је кроз песму говорила. Али штуца и даље али ређе.

–Све је почело тог кобног марта 1999. године када сам у јеку бомбардовања мобилисан. Позивар је њој дао позив и кад се она са папиром (позивом) вратила у собу, гледала је у мене очију пуних суза и, уместо да нешто каже, почела је да штуца, прича Драганин супруг Милан и додаје да се стање колико-толико побољшало после мобилизације. Међутим, до погоршања је поново дошло када је 2001. године остала без посла.

Онда је Драгана почела скоро на сваки минут да штуца и престала да говори. Односно није могла да говори. Све чује и разуме, али не може да одговори, већ само гледа и климањем главе или одобрава или негира. Ишла је код лекара али није било вајде. Породица, посебно ћерка и син, су се прибојавали да у таквој ситуацији не учини нешто најгоре. Стручњаци су се „надмудривали“ око дијагнозе, од најбезазленије до најгоре. Није помагала ниједна терапија.

–Ишли смо свуда где смо чули да би било помоћи супрузи. Спавали по пећинама, манастирима, огромним шумским белезима, ишли у поноћ на изворе у шумском беспућу, по препоруци врачара јела је и гутала свашта као факир. Посећивали смо видовњаке и врачаре у потрази за помоћи. Али без успеха. Грозно је било када су неки покушавали „да је врате у нормалу“ плашећи је. Њихова теза је била ако се поново уплаши да ће све проћи, прича Милан.

–Син нам се недавно оженио и запослио. Драгани је то, највероватније, помогло да мање штуца и проговори више речи. Било је кризе када јој је мајка умрла. Штуцање се „убрзало“, али ево после рођења унука полако се све „нормализовало“ и све ређе штуца, још само муцање да престане, каже Милан док Драгана која све то слуша осмехом потврђује.

Јелена (14) и Милица (14) су за време бомбардовања имале четири године. Њихов проблем је што када чују звук авиона и алармног уређаја –остају без гласа. Односно не могу да говоре. Њихови родитељи кажу да су неке терапије и лекови мало помогли, па су „прекиди“ краћи, али је муцање остало. У насељу „Оџинка“ Зоран Н. кад чује јак звук авиона има физиолошке сметње, а социолог Слађана Стојановић каже да су после бомбардовања карценогена обољења све израженија.

Својом болешћу Радован, Драгана, Јелена, Милица, Зоран и други збуњују околину и медицину. Нико од лекара, а за помоћ су осим у Врање ишли у Беч, Софију, Цирих, Скопље, Београд и многа друга места, није могао да помогне.