Beogradski Zavod za hitnu pomoć primi svakoga dana između 2.800 i 3.000 poziva građana koji smatraju da im je potrebna urgentna medicinska pomoć. Međutim, lekarske ekipe će izaći na teren, odnosno otići će na 15 odsto poziva telefona 94, znači na oko 400 adresa ili javnih mesta. Rečenica: "Doktore, hitno je, umirem, dolazite" već odavno u milionskom gradu poput Beograda neće automatski prizvati dežurnu lekarsku ekipu na vrata onog ko smatra "da je njegova muka najveća". Ne pomažu ponovljeni pozivi, prvo najljubaznije molbe, zatim preklinjanja, onda pretnje, pominjanje ministara, batina... Ne pomaže ni ono čuveno objašnjenje "imam bol u levoj ruci i stezanje u grudima", koje su građani svojevremeno kao mantru ponavljali da bi Hitna pomoć brže stigla. "Šifra" je provaljena.

Ko procenjuje stepen urgentnosti za pružanje pomoći osobi sa druge strane "žice" i da li postoje standardizovani načini da se to uradi dovoljno brzo, stručno i efikasno, pitamo dr Branislava Lazića, direktora Hitne pomoći, koji je na čelo ove ustanove došao kao specijalista hirurg sa 20 godina staža u Urgentnom centru. On kaže da ekipe na teren i u domove bolesnih stižu isključivo prema indeksu hitnosti, koji zapravo i liči na knjigu simptoma. Na osnovu odgovora koji bolesnici daju, isključivo doktori određuju kome će lekarske ekipe dati prednost.

– Postoji set pitanja koja uvek postavlja doktor, a odgovori zavise od toga da li informaciju daje pacijent, neko od rodbine ili slučajni prolaznik, ako poziv stiže sa javnog mesta. Čak 70 zaposlenih lekara iz Kol centra Zavoda u saradnji sa Gradskim sekretarijatom za zdravlje i Fakultetom organizacionih nauka prošlo je specijalizovani kurs za vođenje razgovora u stresnoj situaciji – kaže dr Lazić.

Primljeni pozivi klasifikuju se u tri grupe: u "crvene", "žute" i "zelene" pozive. Direktor Hitne pomoći dodaje: "Kao na semaforu", a zapravo ovo poređenje prilično dobro i laiku pojašnjava da li će i kojom brzinom njegova muka i zdravstvena nevolja prizvati ekipe dežurnih lekara:

– Na takozvani crveni poziv, ekipe odmah odlaze na teren. Reč je o pozivima koji stižu sa javnih mesta, jer sa tih pozicija ekipa dobija najoskudnije informacije, zatim o pozivima za zbrinjavanje povređenih u saobraćajnim udesima, a u ovoj kategoriji su i pozivi iz stanova zbog infarkta, šloga, ili, na primer, razbojništva.

Pitanje je, međutim, kako će laik prepoznati da li doživljava infarkt pa ga zato boli želudac ili ima takozvani gastroezofagalni bol, koji ga životno ne ugrožava. Dr Lazić kaže da su u indeksu hitnosti precizno formulisana pitanja tipa da li ste ranije imali probleme sa srcem, da li vam otiču noge, da li ste uzeli lek za srce ili pritisak i kako ste se potom osećali i da se na osnovu odgovora donosi odluka da li je poziv "crveni".

Inače, na "crveni" poziv ekipe Hitne pomoći, prema navodima direktora, stižu u proseku za 14,7 minuta (godišnji prosek za 2006. godinu). Dodaje da je ovo prosek, ali da se događa da ekipa negde stigne za pet minuta, a negde za 20, zavisno od doba dana i gužve u saobraćaju.

Koliko su istinite primedbe građana koji tvrde da su ekipu Hitne pomoći čekali i sat vremena? Direktor ne negira da se i to nekada događa, mada naglašava da "crveni" pozivi znače da bi pomoć morala da bude pružena u okviru sat vremena.

"Žuti" poziv podrazumeva da se pacijentu, pošto ga lekar sasluša i ispita preko telefona, da stručni savet, a onda je pravilo da načelnik smene ili koordinator Kol centra pacijenta pozove telefonom za 10 minuta i informiše se da li je došlo do poboljšanja stanja. Dr Lazić kaže da načelnik smene može "žuti" poziv preinačiti u "crveni", ali se sve može rešiti i telefonskim savetom ili upućivanjem u drugu ustanovu. Takođe, moguće je da se pacijent pozove da dođe u ambulantu Hitne pomoći. Dr Lazić kaže da građani ne mogu očekivati da ih vozila Hitne pomoći prevoze do ove ambulante, jer ipak, kaže, Hitna pomoć nije transportna služba. U ovom času, u toku je proces vraćanja u rad noćnih ambulanti u pojedinim gradskim zonama, koje bi noću kada ne rade domovi zdravlja zbrinjavali ovu patologiju.

Na kraju, "zeleni" poziv podrazumeva da građani na poseban broj telefona od stručnog lica dobijaju tumačenja i odgovore na sve nedoumice koje ih muče u vezi sa zdravljem.

Sistem naše Hitne pomoći najbliži je po organizacionom modelu francuskom i norveškom, a dr Lazić se nada da će u ovoj oblasti stvari biti mnogo bolje kada zaživi institut porodičnog lekara i kada se lekari budu borili za svakog svog pacijenta, toliko da im neće smetati ni da ih probude noću ili zovu tokom vikenda i praznika.

Na česte primedbe građana da Hitna pomoć neće da dođe u dom bolesnika koji ima visoku temperaturu, čak i preko 40 stepeni ili ga muče teške bubrežne kolike, zaista jaki bolovi, zbog kojih ne može da se pomeri, dr Lazić objašnjava da ni u jednoj državi na svetu ovo nisu indikacije za hitnu pomoć. Naravno, izuzetak je visoka temperatura kod dece.

Građani primećuju i da se ponekad na mesto saobraćajnog udesa šalju i po dva-tri vozila, iako su putnici tek malo ugruvani ili lakše povređeni, dok neko možda pogođen infarktom ili šlogom ekipu u stanu čeka i duže od sat vremena. Dr Lazić kaže da slanje ekipa na javne pozive takođe podleže određenim pravilima.

– Ako smo obavešteni da su u saobraćajnom udesu učestvovala tri vozila, mi odmah šaljemo tri ekipe, pa čak i više ako je potrebno, jer samo doktor može da proceni koliko je neko zaista povređen. Laici ne znaju da u ovakvim situacijama postoje opasna unutrašnja krvavljenja ili povrede jetre i slezine, koje zbog svoje anatomske građe ostavljaju mogućnosti odložene pojave masovnog krvavljenja, a lekari to imaju u vidu prilikom takvih situacija – objašnjava dr Branislav Lazić.

--------------------------------------------------------------------------

Po zakonu nema privatne Hitne pomoći

Kada se čekanje na vozilo otegne satima, porodice u panici često pribegavaju alternativnim rešenjima.

Iako, po odredbama najnovijeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti, u Srbiji nije dozvoljeno da privatna lice osnivaju službe koje bi se bavile zbrinjavanjem hitnih slučajeva, opšte je poznato da sve veće privatne poliklinike, specijalizovane privatne bolnice ili ordinacije imaju i dvadesetčetvoročasovne službe, koje će za novac prevesti pacijenta najčešće u Urgentni centar ili drugu dežurnu ustanovu.

Privatnici su preuzeli u velikoj meri i prevoz pacijenata koji posle obavljenog pregleda ili tretmana u nekoj od dnevnih bolnica čekaju da ih transportno vozilo Hitne pomoći vrati u njihov dom, a to čekanje ume da se oduži, jer ovakva stanja ne spadaju u prvi red hitnosti.