Сваком осмом стиже Хитна помоћ

Указивање хитне помоћи на јавном месту (Фото Ј. Миловановић)

Београдски Завод за хитну помоћ прими свакога дана између 2.800 и 3.000 позива грађана који сматрају да им је потребна ургентна медицинска помоћ. Међутим, лекарске екипе ће изаћи на терен, односно отићи ће на 15 одсто позива телефона 94, значи на око 400 адреса или јавних места. Реченица: "Докторе, хитно је, умирем, долазите" већ одавно у милионском граду попут Београда неће аутоматски призвати дежурну лекарску екипу на врата оног ко сматра "да је његова мука највећа". Не помажу поновљени позиви, прво најљубазније молбе, затим преклињања, онда претње, помињање министара, батина... Не помаже ни оно чувено објашњење "имам бол у левој руци и стезање у грудима", које су грађани својевремено као мантру понављали да би Хитна помоћ брже стигла. "Шифра" је проваљена.

Ко процењује степен ургентности за пружање помоћи особи са друге стране "жице" и да ли постоје стандардизовани начини да се то уради довољно брзо, стручно и ефикасно, питамо др Бранислава Лазића, директора Хитне помоћи, који је на чело ове установе дошао као специјалиста хирург са 20 година стажа у Ургентном центру. Он каже да екипе на терен и у домове болесних стижу искључиво према индексу хитности, који заправо и личи на књигу симптома. На основу одговора који болесници дају, искључиво доктори одређују коме ће лекарске екипе дати предност.

– Постоји сет питања која увек поставља доктор, а одговори зависе од тога да ли информацију даје пацијент, неко од родбине или случајни пролазник, ако позив стиже са јавног места. Чак 70 запослених лекара из Кол центра Завода у сарадњи са Градским секретаријатом за здравље и Факултетом организационих наука прошло је специјализовани курс за вођење разговора у стресној ситуацији – каже др Лазић.

Примљени позиви класификују се у три групе: у "црвене", "жуте" и "зелене" позиве. Директор Хитне помоћи додаје: "Као на семафору", а заправо ово поређење прилично добро и лаику појашњава да ли ће и којом брзином његова мука и здравствена невоља призвати екипе дежурних лекара:

– На такозвани црвени позив, екипе одмах одлазе на терен. Реч је о позивима који стижу са јавних места, јер са тих позиција екипа добија најоскудније информације, затим о позивима за збрињавање повређених у саобраћајним удесима, а у овој категорији су и позиви из станова због инфаркта, шлога, или, на пример, разбојништва.

Питање је, међутим, како ће лаик препознати да ли доживљава инфаркт па га зато боли желудац или има такозвани гастроезофагални бол, који га животно не угрожава. Др Лазић каже да су у индексу хитности прецизно формулисана питања типа да ли сте раније имали проблеме са срцем, да ли вам отичу ноге, да ли сте узели лек за срце или притисак и како сте се потом осећали и да се на основу одговора доноси одлука да ли је позив "црвени".

Иначе, на "црвени" позив екипе Хитне помоћи, према наводима директора, стижу у просеку за 14,7 минута (годишњи просек за 2006. годину). Додаје да је ово просек, али да се догађа да екипа негде стигне за пет минута, а негде за 20, зависно од доба дана и гужве у саобраћају.

Колико су истините примедбе грађана који тврде да су екипу Хитне помоћи чекали и сат времена? Директор не негира да се и то некада догађа, мада наглашава да "црвени" позиви значе да би помоћ морала да буде пружена у оквиру сат времена.

"Жути" позив подразумева да се пацијенту, пошто га лекар саслуша и испита преко телефона, да стручни савет, а онда је правило да начелник смене или координатор Кол центра пацијента позове телефоном за 10 минута и информише се да ли је дошло до побољшања стања. Др Лазић каже да начелник смене може "жути" позив преиначити у "црвени", али се све може решити и телефонским саветом или упућивањем у другу установу. Такође, могуће је да се пацијент позове да дође у амбуланту Хитне помоћи. Др Лазић каже да грађани не могу очекивати да их возила Хитне помоћи превозе до ове амбуланте, јер ипак, каже, Хитна помоћ није транспортна служба. У овом часу, у току је процес враћања у рад ноћних амбуланти у појединим градским зонама, које би ноћу када не раде домови здравља збрињавали ову патологију.

На крају, "зелени" позив подразумева да грађани на посебан број телефона од стручног лица добијају тумачења и одговоре на све недоумице које их муче у вези са здрављем.

Систем наше Хитне помоћи најближи је по организационом моделу француском и норвешком, а др Лазић се нада да ће у овој области ствари бити много боље када заживи институт породичног лекара и када се лекари буду борили за сваког свог пацијента, толико да им неће сметати ни да их пробуде ноћу или зову током викенда и празника.

На честе примедбе грађана да Хитна помоћ неће да дође у дом болесника који има високу температуру, чак и преко 40 степени или га муче тешке бубрежне колике, заиста јаки болови, због којих не може да се помери, др Лазић објашњава да ни у једној држави на свету ово нису индикације за хитну помоћ. Наравно, изузетак је висока температура код деце.

Грађани примећују и да се понекад на место саобраћајног удеса шаљу и по два-три возила, иако су путници тек мало угрувани или лакше повређени, док неко можда погођен инфарктом или шлогом екипу у стану чека и дуже од сат времена. Др Лазић каже да слање екипа на јавне позиве такође подлеже одређеним правилима.

– Ако смо обавештени да су у саобраћајном удесу учествовала три возила, ми одмах шаљемо три екипе, па чак и више ако је потребно, јер само доктор може да процени колико је неко заиста повређен. Лаици не знају да у оваквим ситуацијама постоје опасна унутрашња крвављења или повреде јетре и слезине, које због своје анатомске грађе остављају могућности одложене појаве масовног крвављења, а лекари то имају у виду приликом таквих ситуација – објашњава др Бранислав Лазић.

--------------------------------------------------------------------------

По закону нема приватне Хитне помоћи

Када се чекање на возило отегне сатима, породице у паници често прибегавају алтернативним решењима.

Иако, по одредбама најновијег Закона о здравственој заштити, у Србији није дозвољено да приватна лице оснивају службе које би се бавиле збрињавањем хитних случајева, опште је познато да све веће приватне поликлинике, специјализоване приватне болнице или ординације имају и двадесетчетворочасовне службе, које ће за новац превести пацијента најчешће у Ургентни центар или другу дежурну установу.

Приватници су преузели у великој мери и превоз пацијената који после обављеног прегледа или третмана у некој од дневних болница чекају да их транспортно возило Хитне помоћи врати у њихов дом, а то чекање уме да се одужи, јер оваква стања не спадају у први ред хитности.