Ни у једном граду у Србији плата не покрива трошкове просечне потрошачке корпе. То значи да нема места нити општине у којој је једна зарада довољна како би породица подмирила месечне издатке за храну, пиће, рачуне...

Невоља је утолико већа што је за многе и просечна плата, која према последњим подацима статистике износи 39.127 динара, недостижна, а највећи број грађана Србије ради за 20.000 или 25.000 динара. Због тога је пуна потрошачка корпа, која према подацима Министарства пољопривреде и трговине вреди 56.081 динар за већину – пусти сан.

Ни плата Београђана, за које се верује да добијају „изнад просека”, више није довољна за ову животну статистику. Просечна зарада у главном граду је, истини за вољу, и даље недостижна за многе у централној и јужној Србији и износи 49.100 динара, али ни она није добила „пролазну оцену”.

А шта тек да каже житељ Владичиног Хана, који је у јуну зарадио свега 24.706 динара, према подацима Републичког завода за статистику, или становник Беле Паланке у чији се новчаник слило свега 22.511 динара. Сан о пуној корпи у овим местима постао је свакодневица.

Ни ту, међутим, није крај. И таква, недостижна потрошачка корпа од око 56.000 динара далеко је од реалности. Предвиђа оскудну количину намирница, драстично штедљиву потрошњу и готово никакве трошкове за одећу, обућу, изласке... У Националној организацији потрошача Србије (НОПС) подсећају да постоји прегршт трошкова које државна статистика не евидентира, попут кабловске телевизије, трошкова за мобилне телефоне, вртиће, куповину беле технике, а ту је и отплата кредита. Сан о пуној корпи са овим подацима претвара се у праву ноћну мору.

– То што већ годинама чим поменемо потрошачку корпу причамо једино о храни и пићу и што нам је заправо главни циљ да покријемо трошкове исхране показује колико се у Србији лоше живи. Куповна моћ је пред издисајем и све што зарадимо потрошимо само како бисмо напунили фрижидер – истиче Горан Паповић, председник НОПС-а, објашњавајући да нису у потпуности прецизни ни подаци по којима око 41 одсто месечних издатака домаћинства чине трошкови хране и пића.

– То је 41 одсто потрошње просечног домаћинства, па важи једино за оне који толико зарађују. А највећи број грађана Србије не заради ни толико, већ знатно мање, па због тога тврдимо да све што се заради оде на храну – каже Паповић.

За утеху је то што се чини да је, барем за сада, посустао талас поскупљења хране, али нова претња стиже у виду најављених повећања цена енергената. А ако постоји нешто добро што су купци извукли из овог периода беспарице, то је да су научили да траже максимум за свој новац, сматра Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача.

– Потрошачи у Србији су сада, чини се, потпуно сазрели. Нема олаког трошења ни једног јединог динара. Постали су опрезнији приликом куповине и то је веома добро. Тако се, примера ради, сада мање жале када дође до неспоразума са трговцима, већ нас зову унапред да се распитају о могућим проблемима – објаснио је Богосављевић.

Још је нешто урадила немаштина – променила је „крвну слику” малопродаје. Како би се надоместила разлика између плате и корпе, чекови су се вратили у моду, а спискови су поново постали обавезан реквизит приликом сваке куповине. Купује се само неопходно, и то не више у хипермаркету, већ у радњи на ћошку. Многи су тако престали да одлазе у хипермаркете, вратили се мањим продавницама у комшилукуи купују знатно мање него претходних година, показују подаци ГФК агенције за маркетиншка истраживања. Око 16 одсто потрошача престало је да одлази у велике куповине, а 30 одсто купаца више не може да приушти импулсивну куповину.

– То значи да пазаре искључиво плански, а занимљиво је да великом куповином испитаници сматрају ону у којој потроше око 4.000 динара – објаснили су.

У агенцији ГФК дошли су до закључка да широк асортиман робе више није главна конкурентска предност трговаца, већ је сада то место становања, па иако се већ годинама смањивао број малих радњи, у последње три године тај тренд је успорен. А разлог је јасан – иако су хипермаркети јефтинији, у мањим радњама се купује искључиво наменски. Не иде се по пуна колица, која су потрошачки сан, већ по свега два или три артикла.

---------------------------------------------------------------------------------------

Плата годинама „кратка” од 30 до 50 одсто

Већ годинама у Србији просечна зарада јури корпу, а недостаје јој од 30 до 50 одсто да би је напунила. Тако је у јуну 2008. године, пред сам почетак кризе, корпа вредела 1,35 зараде, а у јуну 2009. године 1,51 плату. У шестом месецу протекле године било је потребно 1,45 просечних коверти како би се подмириле потребе домаћинства. Овог јуна то је 1,43 плате.

Занимљиво је да се до јануара ове године корпа обрачунавала по старом моделу, па је вредела двадесетак хиљада динара мање, односно готово таман толико колико је износила просечна плата. Садашњи модел је непримерен реалном животу, а за стари су у организацијама за заштиту потрошача говорили да припада домену научне фантастике. Шта је следећи, реалнији, показатељ? За сада нико нема одговор.

Провокација звана статистички минималац

Наша званична статистика прати и модел такозване минималне потрошачке корпе. Овај статистички минималац вредео је у јуну 30.349,99 динара и за њега је била довољна зарада у многим већим местима у Србији. Међутим, уколико се само баци поглед на оно што он предвиђа, јасно је зашто га купци сматрају провокацијом. Тако је за трочлано домаћинство модел минималне корпе за месец дана предвидео свега 1,8 килограма свињског меса или три литра јогурта. Ту су и килограм и 400 грама парадајза, као и невероватних 400 грама јунећег меса за 30 дана!