Ne postoje nikakve zakonske ili administrativne smetnje kojima bi Beogradska berza onemogućavala kompanije čijim akcijama se trguje na domaćem tržištu da istovremeno potraže investitore i na drugim berzama.

Naprotiv, srpska berza podržava takav čin poslovne hrabrosti i vere u sopstveni kvalitet, kakav ispoljava prva listirana kompanija „Tigar” iz Pirota, iskazujući nameru da svoje akcije kotira i na Bečkoj berzi.

Jer, na taj način, kako za naš list naglašava Siniša Krneta, direktor Sektora poslovnih operacija na Beogradskoj berzi, kompanije koje bi se osmelile da testiraju svoju atraktivnost i na domaćem i na stranim tržištima kapitala istovremeno podstiču tamošnje investitore da obrate pažnju na srpsko tržište kapitala i na druge uspešne emitente čijim akcijama se trguje „u lokalu”.

Uz to, s očekivanim razvojem srpskog organizovanog tržišta nije isključeno i da Beogradska berza postane atraktivna lokacija za trgovanje certifikatima o depozitu nekih stranih, pre svega uspešnih regionalnih kompanija. Jer, ovakav vid trgovanja hartijama jednog emitenta na neograničenom broju berzanskih i vanberzanskih tržišta je regulisan tzv. MIFID direktivom, pa se tako, primera radi, akcijama i certfikatima o depozitu giganta mobilne telefonije „Nokije” trguje na čak 77 tržišta.

Kompanije koje odluče da stranim investitorima „odu na noge” i njihovi akcionari trebalo bi da znaju da se na stranim tržištima ne bi trgovalo njihovim akcijama već specifičnim novoemitovanim vlasničkim instrumentima baziranim na akcijama koji se zovu certifikati o depozitu (GDR – Global Depositary Receipt), objašnjava naš sagovornik.

Ti certifikati se u domaćem Centralnom registru knjiže kao novoemitovani kapital određene nominalne vrednosti podeljen na certifikate o depozitu obeležene CFI kodom različitim od onoga kojim se obeležavaju obične akcije izdavalaca.

Konkretnije, ako „Tigar” želi da se listira na nekoj stranoj berzi, poput Bečke, transakcije njihovim novoemitovanim kapitalom u certifikatima o depozitu bi bile saldirane u austrijskoj instituciji u kojoj se vode vlasnici nad tim specifičnim hartijama od vrednosti koje njihovim posednicima garantuju ista prava kao i akcije.

To znači da se naše institucije ne bave saldiranjem tih transakcija, niti imaju uvid u vlasničku strukturu tog dela namenski emitovanog kapitala domaće kompanije za plasman u inostranstvu, već je to posao onog tržišta na kojem se obavlja promet ovim „kvaziakcijama”.

Jedina obaveza koju emitenti namereni da dualno listiraju svoj akcijski kapital imaju prema domicilnoj berzi jeste da je prethodno o tome obaveste.

Ovo nije mera administriranja koju nameće Beogradska berza, već na taj način svaka domaća berza obezbeđuje značajnu informaciju za potencijalne investitore o tome gde i po kojim cenama sve mogu da trguju kapitalom odabrane kompanije čijim akcijama se trguje na domicilnom tržištu, naglašava Krneta.

Pri tome valuta u kojoj se saldiraju transakcije certfikatima o depozitu zavisi od tržišta na kojem se trguje (evro, dolar, funta...).

Primera radi, akcijama Hrvatskih telekomunikacija se trguje na Zagrebačkom tržištu, a njihovim certfikatima o depozitu na još deset tržišta, među kojima na berzama u Londonu i Frankfurtu.

Ipak, kako ističe Krneta, najveći obim prometa tim papirima u prvoj polovini ove godine ostvaren je na domicilnoj Zagrebačkoj berzi (oko 130 miliona evra), dok je istovremeno na stranim tržištima vrednost prometa certifikatima o depozitu hrvatskog „Telekoma” bila oko 20 miliona evra.

Valja znati da dualno listiranje otvara mogućnost cenovnih arbitraža, odnosno različitih cena za akcije na domaćem i certifikate na stranim tržištima. Šarolikost u cenovnicima je, zahvaljujući elektronskoj razmeni i dostupnosti podataka sa raznih berzi u takozvanom realnom vremenu, u dobroj meri marginalizovana. To znači da investitori koji budu kupovali certifikate na depozite „Tigra” u Beču će plaćati, odnosno prodavati, te vlasničke papire po cenama koje teže da budu jednake onima na Beogradskoj berzi.

Vesna Arsenić