Писмо о намерама није исто што и уговор, али прибојавам се да је и тај слабачки наговештај бољих дана за наше сточарство још један политички потез људи којима тај посао није баш јача страна посла. Можда је прејака реч, али ово потписивање папира са Русима и Белорусима о некаквом услужном увозу и гајењу 50.000 јуница уз ЕУ више ми личи на добар маркетиншки, предновогодишњи, потез којим треба да се потрошачи примире, јер, ето, држава озбиљно мисли да реши вишемесечну несташицу млека. Дај боже да буде другачије и да се варам, каже за „Политику” др Ратко Лазаревић, вишегодишњи директор земунског Института за сточарство и некадашњи министар пољопривреде у влади Милана Панића.

Одакле таква сумња, у наоко, рекло би се, добру намеру три партнера – Србије, Русије и Белорусије? У игри је чак 60 милиона евра и договор да две земље купе трећој стоку, да их она услужно гаји, умножи, а онда током пет година испоручи, истина, непознат број телади или јуница. За др Лазаревића чак ни та чињеница да писмом није прецизиран број грла, који Србија треба да испоручи партнерима, није од пресудног значаја за његову сумњу.

– Бићу, иако ми то године и вишедеценијско искуство то не допуштају, наиван па ћу поверовати да ће тај контингент стеоних јуница, музних крава ући у Србију већ идуће године. И шта ће се догодити? Да ли ће потећи бујица млека? Неће. Нажалост, јер ова земља не само да нема довољно стоке већ ни ваљану дугорочну стратегију развоја пољопривреде, а унутар ње и сточарства. Ми не знамо шта нас чека догодине, а камоли за 15 до 20 година на колико се праве такве планске пројекције у пољопривреди и сточарству. Ми живимо од данас до сутра, од избора до избора или од мандата до мандата министара пољопривреде. Доказ је слом сточарства, несташица млека, ускоро и меса, све скупља храна и веома скроман извоз у односу на могућности.

Коначно, Србија, тврди др Лазаревић, нема довољно капацитета у које би сместила толики број увезених крава. Нема чак ни хране да их гаји онако како су оне навикле у постојбинама Немачкој и Аустрији.

– Волео бих да видим ко су ти фармери који би прихватили увозне краве, а да не знају под којим условима, бар у наредних пет година, треба да их гаје и умножавају. Шта им то држава нуди? Где су и које су то премије, субвенције или подстицаји? Ко ће, докле и по којој цени да им преузима млеко? Увоз стоке, а поготово њихово гајење, озбиљан је посао. То сељак јако добро зна, али не и министри или они који одлучују о условима привређивања, не само у пољопривреди – упозорава наш саговорник и још једном подсећа да „ми ништа не треба да измишљамо. Довољно је да прекопирамо оно што ЕУ деценијама ради, подстицати развој пољопривреде у коју иде велики део њеног огромног буџета”.

Лазаревић је свестан да ће му многи одмах рећи да ми немамо те паре. Тачно је, каже, да немамо довољно пара, али недостаје нам и много чега другог – спремност да и оно мало новца ког имамо усмеримо тамо одакле ћемо добити највише.

Србији, по мишљењу др Лазаревића, увозом, али и матичењем свог све малобројнијег стада, не треба више од 600.000 грла говеда. Сада их нема више од 468.000. Почетком ове деценије имала је 700.000. У минулој деценији на кланици је завршило више од 230.000 музних крава. За производњу довољних количина млека не треба нам више од 200.000 крава, али не било каквих, већ оних које дају годишње између шест и шест и по хиљада литара млека. Али, тврди, да би то имали држава мора сточару и млекаџији да гарантује стабилне услове привређивања на 15 до 20 година и да у том времену не може млекара да се понаша као до сада – сад хоће, а после неће да купи млеко. О економској цени и државним подстицајима да се и не говори.

Само у таквим условима Србија за три до пет година може да се сврста у државе у којима сточарство не пропада, а народ у редовима не чека свеже млеко.

Слободан Костић

---------------------------------------

Које и какве јунице

Ако од овог писма о немерама с Русима и Белорусима буде нешто више од политике, уговором треба тачно прецизирати које и какве јунице увозити, упозорава др Лазаревић. Његово богато сточарско искуство говори му да то треба да буде мешано крдо – млечне, али и краве чија ће телад ићи у тов, за месо. Србија је до пре две деценије била веома познат извозник јунећег меса у Европу и од тога је паре зарађивала.

Лазаревић се, такође, прибојава и од нечега што се зове живот. Од 50.000 крава бар десет одсто неће преживети прву годину, а најмање, по међународном искуству, 20 одсто неће отелити више од једног телета. Шта с њима? Ко преузима тај и сличне ризике? Ко ће да обештети сточара, власника, увозника...

Пуно је тога, ако је намера озбиљна, непознатог и непрецизираног, али, по мишљењу др Лазаревића, увоз је, ипак, један од најбољих решења за посустало сточарство Србије, али ако му се приђе смишљеније и с више новца.