Без панике, молим

Кад би се поново нашле пред не баш лаком одлуком – где инвестирати, готово све немачке фирме које овде послују опет би изабрале Србију. Или тачније не би, уместо у Србију, отишле, рецимо, у Хрватску или Украјину, које су им понуђене као алтернатива.

Бар тако су се изјасниле у најновијој анкети коју трећу годину међу својим чланством спроводи Немачко привредно удружење у Београду.

И вест би, посебно у ово време кад нови страни инвеститори чекају да се подигне предизборна магла са српског економског терена, била одлична. Само да анкетирани нису изашли из сопствене коже, измакли се од своје пословне позиције и својих перспектива – које оцењују врло добрим. А кад су се окренули око себе, запазили су и оно не баш пожељно за улагаче и постали много строжи, дајући општој пословној клими тек прелазну оцену.

Како је то немачким фирмама овде све боље у лошем пословном амбијенту? Чиме објаснити такву мешавину оптимизма и песимизма, задовољства сопственом ситуацијом и незадовољства окружењем?

Овонедељни гост „Политикиног пословног клуба” Ернст Боде, председник Немачког привредног удружења у Београду, са 117 чланица и око 1,5 милијарди евра уложених у Србију, иначе дугогодишњи директор „Месер-Техногаса”, једино објашњење за толики раскорак налази, како каже, у психолошком моменту.

– Када одговарају на питања о пословању и перспективама своје фирме они баратају конкретним бројкама, а кад оцењују опште услове привређивања, мало ко то чини на основу макроекономских показатеља, већ су одговори више плод перцепције, која се ствара под великим утицајем медија и политике.

Реч је, значи, више о утиску. Шта су чињенице?

Чињеница је да немачким фирмама у Србији иде добро: да је 56 процената испитаних своју тренутну позицију оценило позитивном, још 41 одсто задовољавајућом и да је само три одсто незадовољних. То поткрепљују добрим резултатима пословања оличеним у расту промета 82 одсто анкетираних фирми и инвестиција у више од половине. Али и прогнозама и плановима: раст промета очекује 85, ново инвестирање намерава 82, а повећање броја запослених 61 проценат испитаних компанија.

Али, чињеница је да се о овдашњем пословном окружењу, немачки привредници у Србији изражавају све лошије?

Док 2006. и 2007. није било оних који су мислили да ће се општи услови пословања погоршати, за ову годину чак четвртина анкетираних прогнозира погоршање, половина сматра да промена неће бити а само 26 одсто се нада бољем. Међутим, не може се занемарити ни то да је анкета прошле године спроведена у априлу, у време овдашњих мука да се формира влада, што је резултирало мањим бројем оних који прогнозирају боље дане, а ове године, крајем фебруара, непосредно после проглашења независности Косова, протеста на улицама, оставке владе. Таква атмосфера изродила је 24 одсто песимистичких одговора. То је чисто психолошки, то је само слика о Србији.

Како променити ту слику? Јер, нови инвеститори, нажалост, не иду само за чињеницама, већ и за представом о некој локацији. 

Прво треба видети да ли се стварно стање заиста погоршава или не. Не мислим да треба прикривати истину, али не треба ни стално причати да је толико лоше, ако није. Резултати су углавном исти и сматрам да нема разлога за панику. Али Срби су помало као Немци – воле лоше вести.

Ви би сте, мирне савести, онима који одлажу инвестиције у Србију рекли да не оклевају?

Да. Али не бирају они локацију само гледањем у мапу и слушањем вести. То зависи и од њихових конкретних пројеката, планова и потреба...

У последње време и од банкара? Почетак радова на аутопуту Хоргош – Пожега одложен је, а уговор за РТБ Бор са А-теком раскинут, због процене Дојче банка да, у овом тренутку, не би требало да стане иза тих инвестиција у Србији?

У природи банкара је да буду обазривији од правих приватних инвеститора, али то није први пут да једна реномирана институција у последњем тренутку прецени ризик. Хвала богу, увек постоје и друге банке, које имају поузданију и конзистентнију пословну политику и у којима менаџери ризика нису ти који сами воде посао.

А-тек је понудио гаранцију аустријске државе да ће остатак новца обезбедити у накнадним роковима, али овдашња влада то није прихватила, држећи се овога пута строго слова уговора?

Нисам толико упућен у детаље да бих квалификовано коментарисано да ли је једина могућност била раскид уговора са А-Теком, као и зашто на првом тендеру са правног становишта није било могуће разговарати са другопласираним понуђачем „Ист Поинтом”. У оба случаја приватизација би већ била завршена. По мом личном мишљењу, господин Ковач је храбар човек. Првих 150 милиона уплатио је после фебруарских дешавања на улицама, не плашећи се вести и слика које су обишле свет.

Управо страни инвеститори, па и у вашој најновијој анкети, непостојање правне сигурности у Србији наводе као један од недостатака овдашње пословне климе?

Правна сигурност јесте једна од најбитнијих ствари, јер ако се једном деси да се не поштује, ако се једном донесе погрешна одлука то прети правном систему, вест о томе се шири као талас и тешко је поправити слику. Није реч само о непоштовању уговора, већ и о ретроактивности у примени законских одредби.

Ретроактивност је овде Уставом забрањена.

Али до пре неколико година имало је и у законима и пракси и бринемо да би се то могло поновити. Рецимо у примени пореских или прописа из области рачуноводства.

Анкетирани немачки привредници, сем политичкој ситуацији и правној сигурности , негативне оцене дају и јавној управи, борби против криминала и корупције и транспарентности јавних набавки. У чему Ви, као директор компаније, видите као највећу препреку за пословање и улагање у Србији.

Покушајте да купите земљиште и да саградите неку хемијску фабрику и видећете колико је администрација неефикасна, колико прибављање разних дозвола представља праву пустоловину, која једе време и током које искрсавају нова и нова изненађења. Компанија има све обавезе према администрацији, а шта је са обавезама администрације према компанији? Кренули смо у једну велику инвестицију и на одговор државне службе чекали годину, а када је коначно стигао дали су нам рок од само 15 дана да приложимо додатне папире.

Јесте ли посао на крају реализовали? Није ваљда инвестиција пропала?

Реализовали смо је, наравно. Али посао, живот не може да чека да чиновник у општини или министарству лупи печат.

А корупција, има ли је колико се прича, или је то опет само представа?

Корупција у Србији постоји и то је најочигледније по неким одлукама које се доносе мимо економске логике или се уопште не доносе, а требало би. Али сигуран сам да овде није већа него у земљама у окружењу и мислим да је српско друштво мање проткано корупцијом.

Да ли сте се Ви као привредник сударили са корупцијом, да ли Вам је тражен или нуђен мито?

Верујем да у нашој фирми нема корумпираних, нити оних који корумпирају. Утолико пре што ми имамо писани етички кодекс који то строго забрањује.

Да ли сте као фирма на својој кожи осетили последице, рецимо изгубили неки посао, због тога што је неко био корумпиран?

То не могу да тврдим, али било је ситуација кад смо били и јефтинији и бољи, а нисмо добили посао.

Немачки привредници, по анкети, високо цене, али и нису задовољни „платежним моралом” домаћих партнера, сматрају да овде не постоји култура уредног плаћања?

Где постоји?

Економисти кажу да је велики проблем што пословни терен није очишћен од лоших фирми, инсистирајући на стечају да би се заштитиле оне добре?

Има истине у томе. Али постоји и проблем незапослености, тако да треба пронаћи равнотежу. Психолошки, боље је имати и лош посао са малом платом него никакав.

Да, гледано из тренутне позиције оних којима прети губитак посла, али шта каже економска логика?

Свака компанија, односно њен менаџмент одговорни су за своја потраживања и мора да нађе начина да се заштити. Ниједна озбиљна фирма неће продавати значајније количине робе некоме за кога није сигурна да ће платити или ће их дати, али уз озбиљан аванс.

Анкета потврђује да је Србија све скупља за пословање, што може да отера нове инвеститоре или да се стари преселе тамо где је јефтиније?

Раст трошкова пословања у прошлој години регистровало је чак 81 одсто анкетираних компанија, а 76 процената очекује и нова поскупљења, укључујући и трошкове радне снаге. Али упркос повећаним издацима 60 одсто фирми лане је увећало и у овој години очекује још већи профит.

А где смо у односу на конкуренте из окружења?

Србија је, кад се све сабере, јефтинија од Хрватске и скупља од Бугарске и Румуније. Али у неким деловима Румуније тешко је и наћи раднике и чуо сам да возе људе аутобусима на посао и по сто километара, тако да би, што се тога тиче, јужна Србија била рај. Међутим, овде је забрињавајућа не висина плата, него брзина којом оне расту у последње две године.

Највећи српски извозници су управо стране компаније, тачније домаће у страном власништву. Како се ви сналазите са курсом?

Спољнотрговински дефицит јесте највећи проблем српске економије али слабљење динара ради јачања извоза било би само као инјекција антибиотика, са краткотрајним ефектом. Уколико је организам слаб то не би помогло на дуге стазе. Уосталом, јака локална валута није српска специфичност. Мађарска форинта је у последњих 12 година пала само око 30 одсто, иако је инфлација премашила 150 одсто. Најлакше је да се извоз подстакне девалвацијом динара, али онда би све што се увози било скупље. Уосталом, долар је у последњих 25 година толико ослабио, али то америчкој привреди структурно није помогло.

Шта Србија може да ископира од Немачке, која је, према УНКТАД-овим подацима, светски шампион у извозу?

Формула је врло једноставна: рад, ефикасна производња, квалитетан производ, ценовно конкурентна понуда и добар бренд. Истина, није је лако реализовати.

За то су, кажу, најбољи лек стране инвестиције које, сем капитала, доносе и нове технологије и отварају извозне канале. Али онда се круг затвара – услов је опет добра пословна клима?

Услов је да Србија настави и убрза свој развој. Под било којом владом која дође после мајских избора.

Врло дипломатски одговор. Али да ли је инвеститорима, заиста, свеједно која ће влада доћи?

За Србију је најважније да се тај процес настави, да даље напредује, да влада функционише ефикасно, да води достојанствену и мудру политику, да поштује своју прошлост и мисли на будућност.

-----------------------------------------------------------

 О Србији изнутра

Садашњи председник Немачког привредног удружења и генерални директор „Месер-Техногаса” готово је „инсајдер“ у Србији. Гледао ју је и преживљавао изнутра, од 1998, након што је немачки „Месер”, купивши београдски „Техногас” кроз докапитализацију, међу првим страним фирмама ушао на српско тржиште. Као директор компаније у два мандата (са трогодишњом паузом) одлично је савладао српски, али и прегрмео све овдашње политичке и економске промене.

Да ли су оне биле довољно брзе и да ли су могле да буду брже?

– Сат је у Србији почео да откуцава 5. октобра, бољитак се осећа и, наравно, да је напредак требало да буде нешто бржи. А да ли је могло брже? Тешко је дати тако једноставан одговор. Кад се упореде првих осам година српске и мађарске транзиције, јасно је да су они нешто више постигли, али је и ситуација овде била много компликованија. Рецимо, „Месер” је у „Техногасу” много тога променио у протеклих десет година, инвестирао је око 90 милиона евра, у све, сем у управну зграду, али је рецимо последице бомбардовања 1999. лечио све до 2005, подсећа Ернст Боде.