У великој текстилној фирми, купљеној 2003. године, наш човек који је стекао капитал у иностранствуније поштовао социјални програм, али је инвестирао у атрактивне пословне просторе у Београду, повећавајући својкапитал.Све то без питања мањинских акционара, које је са 38 свео на четири одсто. Сваких шест месеци прави „листе технолошког вишка”,те је зато против њега поднето 300 тужби. Свемоћни газдаукњижио је на своје име и непокретности, од којих су неке већ продате. Једна зграда у центру Београда за осам милиона евра, колико је платио целу фирму!

Олга Кићановић, самостални саветник у Републичкој агенцији за мирно решавање радних спорова, бавећи се оваквим случајевима закључила је да домаћи послодавци више крше права запослених него странегазде и да је међу запосленима све виша жртава мобинга. Злостављање на радном месту, или мобинг, још је једна област у којој је ангажована наша саговорница која ради и на пружању помоћи жртвама мобинга у Виктимолошком друштву Србије.

– Али, има и супротних примера – указује наша саговорница.– Тако ревизорска кућа „Дилоит и Туш у„Дилоит Србија”кадрове прима по утврђеној процедури и условима, међуљудски односи су изванредни, плате су високе у поређењу са српским просеком, могућност усавршавања и напредовања је велика. Такву праксу спроводи и „Лафарж”, „Холцим”, лесковачко „Здравље”, „Хемофарм”. Запослени су третитарани као кључни и драгоцени ресурс, не трпе хир газде, а своју перспективу виде у напредовању у кући, а не у промени фирме

Познато је да је само задовољан радник добар радник, што су велике иностране фирме на време схватиле и зато мобинг виде као узрок економскештете – јер „производи” смањење продуктивности, мотивације, лош однос према клијентима, боловања и чешће повреде радника. „Фолксваген” је проценио да се штета коју компанија трпи од мобинга креће између 25.000 до 75.000 евра годишње по запосленом, у зависности од њиховог положаја у фирми. И друге велике фирме су дошле до сличних резултата, па је размишљање о етичком кодексу иницирало и доношење закона о мобингу.

– Домаћи „новопечени” власници запослене чешће доживљавају као трошак. Одређују начин рада који је на кратак рок за њих најпрофитабилнији, не водећи рачуна о дугорочним последицама. Док странци инвестирају у радника као носиоца процеса рада, домаћи вешто манипулишу страхом од отказа и вишком радне снаге на тржишту рада – каже Олга Кићановић.

Домаће газде, тврди она, често крше права радника служећи се „провереним методама”: ускраћивање годишњег одмора, неплаћање прековременог рада, рад на црно, принуда жена да одложе материнство, застрашивање синдикалних активиста, нередовне плате, стална премештања с једног радног места на друго, итд.

Иначе, по „Галуповом” истраживању, чак 60 одсто радника у свету је у страху од отказа, који је избио на прво место – пре смрти(20 одсто), болести (19), беде, криминала... Послодавци злоупотребљавају и незнање запослених о правима која им припадају, а радници се тешко упуштају у дуге спорове неједнаких могућности.

– Шиканирање запослених понекад има елементе кривичног дела. Газда једне индустрије меса из Војводинепонудио је радницима да изаберу: да потпишу уговор о радуу коме ће се одрећи готово свих права, или споразумни престанак радног односа. Уколико „злоупотребе службени положај”, запретио им је тужбом. А они су само месари! –каже Олга Кићановић. – Шокирана оваквим застрашивањем, манипулисањем, беспомоћношћу и незнањем, предложила сам тим људима да поднесу кривичну пријаву, а да их ја бесплатно заступам. Отишли су збуњени и никад се више нису вратили. Нити јавили.

Такође, искуство казује да домаће газде вешто избегавају и плаћање отпремнине. По Закону о раду, запослени који услед технолошких, економских или организационих промена, или због смањења обима посла добије отказ има право на отпремнину и остварује права прописана законом у случају незапослености. Многи радници којима све ово није познато премештају се на друга радна места и локације, прихватају послове нижег ранга у односу на своју стручну спрему, монтирају им се дисциплинске казне, принуђени су да раде под неиздрживим условима. Све то да би сами напустили фирму или добили отказ под условима које не прописује наведени закон.

– У Виктимолошком друштву имамо клијента – жртву сопствених способности. Службеник царине, тренутно на боловању, био је премештан24 пута, ради на радном месту које тражи ниже квалификације, а све то зато што говори три језика, члан је Менсе, амбициозан, млад и креативношћу далеко превазилази своје претпостављене... Сада води поступак пред Врховним судом – наводи један од драстичнијих примера Олга Кићановић и закључује да је заштита радника код нас слаба, а да превентиве и адекватних казни за кршење права запослених готово и да нема.