У последње време лизинг (финансијски и оперативни) се свечешће помиње у јавности,али искључиво у негативном контексту, уз информације о томе колико је предмета лизинга одузето. Стварање слике о лизинг кућама као „отимачима” има утицаја и на број нових клијената.

Лизинг је као извор финансирања настао као одговор на честе проблеме клијената (посебно малих и средњих привредних друштава) у вези са обезбеђењем кредита и позајмица (жиранти, залога на покретним стварима односно хипотека на непокретностима). Лизинг је форма позајмљивања новца где је у сам финансијски производ упаковано и обезбеђење потраживања. Сам предмет лизинга је основно обезбеђење за лизинг кућу да ће корисник лизинга вратити новац који му је позајмљен.

У Србији се лизинг врло брзо ширио и заузео завидно место у финансирању предузећа и грађана (највише у 2008.– милијарда евра,а преко 3,5 милијарди евра од појаве лизингау Србији 2003. године).

Као и у другим областима финансијске индустрије (и у свим земљама) и лизинг у Србији је био спреман да услове одобравања лизинга савија скоро до пуцања. Са доласком финансијских и економских проблема и лизинг индустрија се суочила са последицама својих одлука. Са истим последицама се суочавају наши клијенти који нису у стању да измирују обавезе. Њих треба поделити у две групе – једна вероватно то не би била у стању да ради и да нису дошла лоша времена,док је друга група снажно погођена економским проблемима у земљи и свету.

Уколико клијент не може да испуњава своје обавезе онда је лизинг кућа приморана да покуша да наплати остатак „кредита” тако што ће да прода предмет лизинга и тако искористи његову функцију обезбеђења. Да би се то десило први корак је да лизинг кућа врати у посед предмет лизинга. Веома је важно да клијент контактира са лизинг кућом (можда и привремено врати предмет лизинга) чим увиди да је редовно плаћање обавеза немогуће. Овакав поступак омогућава му веома добру преговарачку позицију у случају да сматра да би привременим умањењем обавеза могао да настави да користи и плаћа предмет. Уколико се уговор мора превремено прекинути, правовременим враћањем предмета лизинга клијент смањује на најмању меру штету за себе и лизинг кућу. Брзо и добровољно враћање смањује трошкове (зауставља се доспевање рата, нема додатних судских и адвокатских трошкова...) и обезбеђује да евентуални дуг клијента након продаје буде минималан,а лизинг кућа спремна на договор око отплате тог дуга.

Наравно да се дешава и потпуно супротна ситуација: клијенти кривичним делима (скривање, продаја трећим лицима без знања лизинг куће) и/или одуговлачењем и коришћењем спорости и неефикасности судског система избегавају враћање предмета лизинга. Оно што је проблем са оваквим приступом јестечињеница да се проблем одлаже, не решава,а обавезе се повећавају и смањује се вредност предмета лизинга. После релативно дуго времена судска одлука је неминовно у корист лизинг куће,а несавесног клијента чекају веома озбиљне последице кратковидих одлука.

Садашња ситуација у „S-leasingu”у бројкама изгледа овако: однос вредности проблематичних уговора (најчешће дефинисаних као оних код којих клијент касни 90 и више дана са плаћањем) и укупне вредности портфеља је 18 одсто. Следећи важан податак је однос кумулираних резервација за губитке и укупне вредности портфеља – он је девет процената. Једноставна интерпретација ових бројевабила би – 18 одстопортфеља је ризично,а пола од тог износа је предвиђено као потенцијални  губитак. Стварни губитак је много мањи јер се и ризични уговори у одређеном броју случајева наплате. У „S-leasingu” се просечно надокнади 73 одстодуга клијената продајом предмета лизинга. Тренутно се код „S-leasinga” налази 200 предмета (податак на дан 30. јуна 2010) од којих су 100 аутомобили, 50 лака комерцијална возила,а остатак је веома разноврстан и у њему има и пољопривредне и грађевинске механизације.

Сви ови подаци не постоје за читаву индустрију,а подаци из лизинг регистра показују да је ситуација још лошија јер је однос ризичног портфеља и укупног портфеља 30 одсто. Овај проценат треба узети са резервом због начина обрачуна ризичног портфеља (кашњење преко 90 дана,али без обзира на износ кашњења – кашњење више од 90 дана чак и једандинара сврстава лизинг уговор у ризичну категорију).

Без обзира на очигледне проблеме са којима се лизинг куће и клијенти суочавају,важно је нагласити да је лизинг индустрија и даље спремна и вољна да финансира привредна друштва и грађане Србије (уз нешто строже критеријуме одобравања финансирања). Лизинг куће су већ показалеспремност да буду веома флексибилне и стрпљиве када су рокови плаћања у питању и врло отворене за договор са клијентима који су у тешкоћама.

Владимир Пајовић

(аутор је директор „S-leasinga”)