Хоћу да будем обичан

Само радим свој посао без икакве потребе да привучем било чију пажњу. И држим се изван очију јавности. Немам никакву жељу, а ни потребу да се на било који начин експонирам. Хоћу да будем обичан. Сматрам да је велика вредност сачувати приватност и лични мир, дружити се с људима с којима си одрастао, ишао у школу, као и са онима које си упознао и које уважаваш.

Имам троје деце. Сина од 22 и две ћерке – од 20 и 18 година. Мислим да се не разликују ни по чему од својих вршњака, упркос околностима и данашњим искушењима, каже за „Политику” Мирољуб Алексић, власник „Алкогрупе” и добитник угледног признања Клуба привредних новинара Србије за пословног човека 2011, одговарајући на питање – због чега се о њему као бизнисмену у широј јавности веома мало зна.

Да ли вам је у послу којим се бавите потребна подршка политичара? Да ли сте их помагали? Је ли вам неко тражио неку услугу, да не кажемо паре?

Члан сам клуба Привредника и председник Удружења кондитора Србије при ПКС. По природи посла сусрећем се и с политичарима. Моја искуства су позитивна. Апсолутна већина их је стручна, одговорни су и вредни људи. А посао који раде није нимало лак.
Никада нисам имао непријатности с њима, нити ми је икада неко од њих нешто тражио или захтевао. Чак ни у Милошевићево време. Било је понекад неспоразума, али то је био више резултат неразумевања или погрешних предубеђења.
Новац дајем, али само у хуманитарне сврхе. „Пионир” има свој женски куглашки клуб који је без конкуренције у Србији и увек игра у фајнал фору у Европи, као и две светске шампионке.

Какав је ваш став о мање-више отвореној симбиози политике и бизниса у Србији?

Сигурно је да тога има. То је нормална ствар и у свету, али на нивоу лобирања. Сматрам, на основу сопственог искуства, да је то код нас доста преувеличано, вероватно због транзиције и неких медија који желе сензационализам.
Сматрам да би наша политика требало много активније да брани интерес домаћег капитала у земљи и ван ње, поготово када је у питању продор на страна тржишта.

Производите. Извозите. Шта вам је највећи проблем? Наплата? Како коментаришете одлуку Владе да скрати рокове плаћања?

На домаћем тржишту влада општа неликвидност и толерисање предузећа и појединаца који намерно направе дугове и без икаквих последица угасе фирму, а онда отворе сличну и наставе са старом праксом. То нико не санкционише, чак ни судови не прихватају законом дефинисан појам „повезаних лица” или „пробијање правне личности...”, када је све очигледно и доказиво.
Од државе само тражимо да нам се створе услови какве имају фирме у нашој бранши у окружењу или у ЕУ...
У последњих пола године имам пуно разумевање и добру сарадњу с неколико кључних министарстава на које нас природа посла упућује – министарствима пољопривреде и трговине, економије и регионалног развоја, као и са осталима.
Мера Владе за скраћење рокова плаћања, као и лимитирање маржи, потпуно је примерена тренутку и околностима. За похвалу је јер се претерало у монополском понашању, у одсуству праве конкуренције.

Како сте и када кренули у бизнис? Ко вам је помогао?

Највише ми је помогао обострани коректан пословни однос с већином пословних партнера с којима сам се упознавао и радио од 1983. па надаље и обострано поштовање договора и уговора.

С каквим резултатима – успеси, разочарења?

Било је и једних и других. То носи живот са собом. И да вас пријатељ или онај коме сте највише учинили изневери, као и да се изненадите поштењем и коректношћу људи с којима се и не познајете.
Важно је сазрети на време и психолошки се припремити за ту игру у животу. Да број победа и њихов значај буде већи од промашаја и разочарања.
Постоје два начина схватања живота: жеља да створиш што више или мање. Моја жеља је ово прво. Не да будеш познат и славан, већ да будеш успешан.

Криза је. Кажу никада већа. Шта та чињеница значи за вас и вашу фирму?

Други талас светске кризе и криза еврозоне подсећа на ону велику из тридесетих година прошлог века. Ми поред светске имамо и нашу, домаћу кризу. Кризу система који се заснивао на потрошњи, увозу и задуживању. Када је доток новца стао, на видело су изашли велики проблеми земље: слаба привреда, мали извоз, високи спољни дуг, дефицит, неуравнотежени буџет, одсуство довољног броја инвестиција, државни апарат је превелики. Постоји реална опасност да западнемо у проблем са сервисирањем спољног дуга.
Ми већ 12 година нисмо нашли за сходно да покренемо истински дубоке реформе, да постојећи модел развоја из темеља променимо и да брзо изградимо јефтину, извозно оријентисану државу и привреду.
У фирми смо, наравно, забринути и већ радимо на редефинисању планова, даљем смањењу трошкова, повећању конкурентности… Речју: у избору најбоље стратегије како бисмо што безболније прошли кроз овај период.

Да ли сте могли више, боље? Шта вас је у томе омело?

Не могу да вам прецизно одговорим – да ли је могло више. Увек се може и више и боље. Вероватно – да нисмо прошли кроз све што нам се догађало у ових последњих 20 година, а да смо живели и радили у нормалним околностима и имали стабилне и дефинисане услове пословања, с мање стреса – вероватно би развој свих фабрика био постојанији.

Да ли је тешко у Србији наћи и задржати доброг радника?

Нажалост, једна од ствари која Србији недостаје и која је негде изгубљена јесу и радна култура, накарадни закони, низак морал и невероватне ствари у том односу послодавац–радник–суд.
Фабрикама требају радници. Оне без њих не могу да постоје, али тешко је наћи вредног, преданог и стручног радника.
Данас је доминантна компонента која врло негативно утиче на васпитање, школовање, ниво знања који стичу млади људи, па и на радне навике – погрешан морални и вредносни кодекс. На пример, естрадна култура, комбинована с послепоноћним изласцима. И ми се тиме хвалимо као нација. Уместо да у поноћ све буде затворено, осим неколико скупих ноћних клубова.

Шта планирате данас, сутра?

Наравно да постоје планови за даљи развој, као и жеља да се реализују. Надам се да су ти планови реални и да ћемо их у догледно време и остварити.
Има једна мала анегдота када је Мехмед Освајач у 21. години освојио до тада неосвојив Константинопољ, примењујући невероватан план с превлачењем бродова преко копна у залив Златни рог 1453. Нико није знао за намеру, ни за план, ни чему ће да послуже хиљаде огуљених стабала. После освајања града рекао је: „Да је једна длака у мојој бради знала за моје намере, ишчупао бих је”. О плановима се не прича, док не постану актуелни.

Како своју фирму видите за пет до десет година? Колико су та виђења везана за европску перспективу Србије?

Приликом развоја и изградњи сваке од фирми, држали смо се највиших стандарда – од технологије и организације, преко процедура, па до екологије. Уграђивали смо најбољу светску опрему, рачунајући да само таквим приступом идемо укорак с најбољима и да само тако можемо на дуге стазе рачунати на конкурентност и успех. Нисмо запоставили ни знање нити едукацију младих и перспективних кадрова као најважнији ресурс. Ово опредељење се показало успешним!

Шта вам значи награда новинара Србије?

Признање је дошло од компетентних и озбиљних људи, који дуги низ година познају односе на тржишту и у нашој економији. Нисам га очекивао. Схватам га као признање фирмама и људима који раде у њима, а не мени лично, јер су фирме те које се такмиче на тржишту.
Слободан Костић

Инвестирао 250 милиона евра

Шта чини вашу данашњу фирму?

Већи део фабрика је купљен или у стечају или када су се налазиле у врло лошем стању, технолошком и финансијском. А онда се из почетка, готово из темеља, све градило, реконструисало и реорганизовало.

Временом су те фабрике и ти објекти постали најзначајнији у тим градовима: „Пионир” Суботица купљен је у стечају 1998, а данас је то најмодернија кондиторска компанија на овим просторима.

„Белпар” у Параћину – срушен до темеља и направљена је ултрамодерна фабрика и то је највећа инвестиција у Параћину у последњих 30 година.

Изградили смо нову фабрику у Земуну. „Типопластика” у Горњем Милановцу је купљена је у очајном финансијском и технолошком стању, а данас је водећа фабрика амбалаже у Србији и окружењу.
„Хисар” у Прокупљу, купљен после десетогодишњих штрајкова, с прастарим линијама и у финансијској агонији.

Данас после реорганизације уз „Леоне” је носилац привреде у Топличком округу. Имамо и значајне уделе у неким другим фирмама. На пример, у „Алфапламу” из Врања, која је вероватно најуспешнија фабрика на југу Србије.

Хотели „Мастер” у Новом Саду, „Слобода” у Шапцу, „Торник” на Златибору, „Парк” у Врњачкој Бањи и „Извор” са аквапарком у Аранђеловцу делови су новог домаћег хотелског ланца и сваки за себе важни су симболи туризма у Србији. Само у „Извор” је уложено до сада око 43 милиона евра.

Многе некретнине: локали и пословне зграде у старом и Новом Београду и широм Србије, који су у власништву „Алкогрупе”, представљају значајне инвестиционе захвате. Данас се издају као пословни и продајни простори, који доносе приход Групи.

Све фирме широм земље раде нормално, успешно и упошљавају више од  2.500 радника с редовним и солидним платама, а Група је потпуно ликвидна и без дугова. У градњу и у производне линије у последњих десетак година инвестирано је око 250 милиона евра.