Драматичне дебате после којих неће уследити неопходне промене, неће моћи још дуго да се понављају. Или хитне реформе или даље пропадање – поручују из свих удружења пословне заједнице.

– Јавни сектор Србије запошљава 30,6 одсто од укупног броја запослених, што је готово троструко више од просека у земљама Европске уније – кажу у Унији послодаваца Србије. – Уместо да се број од 535.000 запослених у државним и јавним службама смањи за 10 одсто, као што је договорено пре две године са ММФ, он се у међувремену за толико повећао. Нерационално управљање јавним сектором и расипништво производи задуживање Србије и све већи буџетски дефицит. Део ове реформе јавног сектора мора бити и професионализација управљања државним и јавним предузећима, као и делимична приватизација јавних предузећа проналажењем квалитетних купаца и стратешких партнера.

Олакшавање терета пореза и доприноса за привреду неће бити, једнодушно указују привредници и економисти, ако се истовремено не догоди и реформа Фонда пензијског и инвалидског осигурања. То подразумева да му се врати имовина, али и његову професионализацију и одвајање од утицаја политичких странака.

– Колико год то било непријатно, да не би дошло до још већих отпуштања и да нам не би запретила и дужничка криза, неко пензионерима и запосленима у јавном сектору мора рећи да њихова примања, бар за неко време, не могу реално да расту, а можда ће морати и да опадају – сматра економиста др Горан Николић.

Трећа велика реформа коју привреда очекује јестереформа пореског система и примена европских стандарда у оптерећивању привредних субјеката.

– Привреда у Србији има застарели систем линеарног опорезивања у коме су високопрофитабилне и нископрофитабилне привредне гране изједначене, а просечни порези и доприноси на зараду су реално међу највишима у Европи – каже Драгољуб Рајић из Уније послодаваца. – Уз то, постоји још листа од 40 до 65 додатних такси, накнада, намета, у зависности од гране привреде и делатности предузећа.

Без нове пореске политике у Србији не може бити привредног раста зато што више не можемо да очекујемо високе приходе од приватизације, поручили су средином априла прошле године аутори публикације Фонда за развој економских наука „Пореска политика у Србији – поглед унапред”. Та књига је схваћена као најава пореске реформе. Том приликом је тадашња министарка финансија Диана Драгутиновић нагласила да је пореска реформа неопходна српској малој, отвореној и високо евроизованој привреди у којој је ограничен домет економске политике.

– Треба нам порески систем који подстиче производњу, конкурентност и извоз, запошљавање и инвестиције, не стимулише потрошњу, увоз и сиву економију, а штити угрожене слојеве становништва – рекла је Драгутиновић.

У свом обраћању колегама економистима, она је напоменула да врло добро зна да промене у пореском систему никога неће задовољити. Своје излагање је завршила речима:

– Не очекујем аплаузе. Они који оваквим променама добијају ћуте, а они који губе биће веома гласни. Место на коме сам налаже ми да о томе говорим јасно и гласно. Захваљујем се на подршци, а углавном је немам.

Др Милојко Арсић, један од аутора студије, тада се залагао да стопу пореза на зараде, која је ниска не би требало мењати, али је предложио да се смање доприноси на зараде за социјално осигурање. Тако би цена рада у Србији била мања, што би смањило рад на црно и привукло инвеститоре, поготово у гранама које запошљавају велики број људи. Највећи део губитака буџетских прихода због смањења доприноса, како је предложио Арсић, надокнадио би се повећањем стопе пореза на додату вредност и то оне више са 18 на 22, а ниже са осам на 12 одсто. Он сматра да би повећање ПДВ-а једнократно утицало на раст цена, али не би значајније увећало инфлацију.

Реформу пореског система, као и друге две, Влада Србије одложила је „за после избора”.