Вредност динара према евру повећана је током протеклих шест месеци – од краја октобра 2010. до краја априла 2011. – за око осам одсто. Ако се томе дода утицај бржег раста цена у Србији него у ЕУ, излази да је реалнирастдинара током ових шест месеци био између 15 и 16 одсто. То је више него двоструко у односу на реалнипад вредности динара током првих десет месеци прошле године. Очигледно је да је јачање динара веома повољно за кориснике евроиндексираних кредита, чији су се ануитети тиме смањивали. Смањен је и притисак курса на цене. Али, на другој страни, поставља се питање да ли је успоравање раста извоза и јачање раста увоза при већ полугодишњемрасту вредностидинара случајна коинциденција или је већ замашни обим реалног растадомаће валуте почео да делује у правцу повећавања спољнотрговинског дефицита и јављања проблема око финансирања спољног дуга у наредним годинама.

Овде је кључно питање: зашто је динар почео да јача упркос томе што се у трговинском билансу и укупним текућим трансакцијама у платном билансу задржао замашан дефицит, сличан ономе који је изазивао слабљење динара током првих десет месеци прошле године? Ако се задржимо на кретањима од почетка ове године, за два месеца – за колико су објављени подаци о платном билансу – уочићемо да је укупан платни биланс позитиван за 214 милиона евра (за разлику од прошле године када је био негативан) – и да су то омогућила два велика прилива у финансијском делу.

Први се јавио у јануару на позицији готов новац и депозити у износу од око 600 милиона евра. Овај податак кореспондира износу од 660 милиона евра, за колико су у јануару смањене девизне резерве банака. Дакле, банке су повукле са својих депозита у иностранству овај износ који се појавио на девизном тржишту и, по свему, конвертовале у динаре и пласирале их у државне хартије од вредностиу фебруару и марту, када је након децембра, поново дошло до експлозије продаје трезорских записа. Девизе су завршиле у рукама увозника.

Друго, у фебруару је уследио – са гледишта досадашње динамике – невероватан скок прилива портфолио инвестиција у износу од 300 милиона евра. Читав износ се појавио на позицији дужничке хартије од вредности и приближно одговара суми која је остала као депозит на рачуну државе код НБС. Овде је реч о краткорочном задуживању државе које до сада није морало бити употребљено за покривање буџетског дефицита, али формира обавезе за плаћање камата на расходној страни буџета. Оно је, само по себи, неутрално са гледишта понуде и тражње на девизном тржишту; међутим, могло је имати психолошки ефекат на очекивања у том погледу за наредни период, па тиме и на формирање курса.

Продаја трезорских записа делимично је утицала на кретање курса и у марту, али је емисија трезорских записа у априлу скоро преполовљена у поређењу са мартом. Није било ни појачане кредитне активности банака – а динар је ипак и у априлу наставио да расте. Значајан фактор могла би бити очекивана продаја „Телекома” и очекивана појачана понуда девиза на тржишту, поготову ако се има у виду да је у јавности била створена атмосфера како је посао већ склопљен, а да су додатни преговори због неодговарајуће цене тек представа за јавност. Заиста, пошто је 4. маја објављено да продаје нема, током следећа два дана евро је поскупео. Да ли је то знак да је процес јачања динара завршен и да је могуће очекивати кретање у супротном смеру –видеће се у неколико наредних дана.

Циљ овог разматрања је да укаже на чињеницу да позитиван резултат у укупном платном билансу није резултат трајних промена односа у структури платног биланса, већ раста прилива који су краткорочни по природи. А токови краткорочног капитала могу да промене смер и при неком много безазленијем инциденту од онога који је представљала светска финансијска криза. И – тај капитал је скуп.

Координатор истраживачког пројекта МАТ-а