Избегавање пореза се исплати

Мој човек у Пореској управи. То је, према оцени оних привредника који порез редовно плаћају, изгледа, рецепт за избегавање измирења ове обавезе. Према важећим законским прописима, казне су толико ригорозне да се никоме ко легално послује не исплати одлагање плаћање пореза. На пример, ако се порез на додату вредност не уплати до 10. у месецу казне се крећу од 100.000 до три милиона динара. Несавесног дужника може да задеси чак и затварање предузећа, уколико је неколико пута имао проблем с порезницима. Зато се и ПДВ, кажу стручњаци, најуредније плаћа.

Не исплати се ни одлагање уплате пореза на зараде. По закону, за неизмиривање ове обавезе разрезују се казне од 100.000 до милион динара. Ако остане пара на рачуну, кажу привредници, онда се измирују порези на добит, имовину, доприноси за пензијско и инвалидско осигурање, таксе, накнаде и остало. И све тако док се држави или општини не плати 65 намета, колико је избројала Унија послодаваца.

Највише се касни са уплатом пореза на имовину, који се плаћа општини, а не републици. И то зато што привредници имају могућност да измирење ове обавезе одложе за годину дана, да дају гаранцију или да ставе имовину под хипотеку, али проблем је што је велики број привредника ову могућност већ искористио па ни та обавеза више не може да се одлаже.

Како је онда могуће да неко не плаћа порез неколико година и да се нечије дажбине нагомилају чак и до 100.000 евра, ако су казне толико ригорозне и ако је затезна камата на сваки дан прекорачења 0,2 одсто. Од запослених у Пореској управи јуче нисмо добили одговор на ово питање, као и на питање када они по закону крећу у принудне наплате и блокаду рачуна.

То објашњава Саша Ранђеловић, са Економског факултета. Каже да се са уплатом пореза највише касни када је реч о доприносима, па се тако догоди да послодавац уплати здравствено, а не измири обавезе пензијског осигурања.

– Наш порески систем има прилично добро развијене механизме да од дужника наплати порез. Ту треба правити разлику да ли је реч о некоме ко послује у сивој зони или ради легално, а касни са уплатом ове обавезе. Овде је реч о обвезницима, који су у систему, а одуговлаче са измирењем дугова. Мени није јасно како у пракси то функционише, јер је механизам наплате, по закону, добар – објашњава Ранђеловић.

Он наводи пример да у случају неизмиривања доприноса камата на годишњем нивоу износи 23,5 одсто. При том, дужнику се разреже и новчана казна. У случају да све те опомене игнорише, порезницима је, по закону, остављена и могућност принудне наплате.

– Не само за предузећа него и за физичка лица – додаје Ранђеловић.

Према најновијим подацима Уније послодаваца, 26 одсто привредника измирује своје обавезе редовно. Кашњењу је, кажу, кумовала криза, повећање пореза и такса, али и чињеница да свако сваком дугује.

– Врло често привредници немају избора па се на крају испостави да због нагомиланих обавеза радници испаштају, тако се са исплатом зараде касни у просеку 60 дана, јер је стање у привреди тешко – објашњавају у Унији послодаваца.

У Асоцијацији малих и средњих предузећа напомињу да су највећи порески дужници – државне фирме. Према њиховим подацима, само три одсто приватних предузећа касни са плаћањем пореза.

А зашто се избегавање пореза у Србији исплати, објашњава Владимир Глигоров, професор Бечког института за међународне економске студије. Он каже да нису сви порези исти, бар када је реч о њиховом избегавању, односно о спремности да се плаћају.

– Искуство показује да се ПДВ обично боље наплаћује, бар ако не постоје неки посебни технички проблеми. Исто је и са порезима на промет, акцизама, таксама и уопште са посредним порезима, јер се непосредно обрачунавају и готово аутоматски одбијају. То, наравно, не важи за сиву или црну берзу, односно непријављене активности привредника – каже наш саговорник.

Потпуно другачије стоји ствар са непосредним порезима, наводи Глигоров. Дакле, са порезима на добит или на плате. Исто важи и за оне намете који се наплаћују паушално, као код разних професија, или код радњи и киоска, на пример.

– Њихова наплата зависи од пријављивања тих доходака и потом од спремности да се утврђена пореска обавеза плати. Најпре, доходак може да се не пријави, то јест да се сакрије. Потом са плаћањем те обавезе може да се отеже, јер како често и држава дугује и одуговлачи са плаћањем, ту има простора за преговарање, натезање, али и за међусобно корумпирање са идејом да трошкови падну на некога другога – објашњава Глигоров како то изгледа у пракси.

Додатан проблем је и ваљаност пореског система који није подстицајан, додаје. То није само питање висине пореских стопа или пореског оптерећења уопште, напомиње он.

– Уколико се некоме исплати да не плаћа порез и да пређе на рад на црно, то значи да порез који избегава има карактеристику да утиче на његово понашање. Ефикаснији му је рад на црно него на бело, да тако кажем. Друго, то такође значи да не добија ништа за узврат, у смислу јавних услуга или јавних добара, од државе, па је реч о намету, а не о порезу. Порези и доприноси у Србији не подстичу на ефикасније привређивање на бело него на црно, а држава углавном смета, а не помаже привредницима и запосленима. Тако да се исплати избегавање пореза, у мери у којој је то могуће а да се не сносе последице, чак и ако су стопе мале, будући да се не губи ништа на јавним услугама и јавним добрима – објашњава Глигоров.

Порески стручњак Никола Алтипармаков истиче да се у Србији не зна ко су највећи порески дужници јер закон службенике у Пореској управи обавезује да те податке чувају као тајну.

– Сматрам да би закон у том смислу требало да се измени и да јавност има права да зна ко су највећи државни дужници. Објава нечијег имена као пореског дужника била би додатни притисак на њега да плати своје обавезе. То је механизам како наплата пореза може да се побољша – саветује Алтипармаков.

М. Авакумовић

А. Николић