Тимови планера, макроекономиста, монетариста и фискалних стручњака „лупали су главу” ових дана да осмисле економску политику за 2011. годину. Иако је влада већ „скоцкала” буџет за 12 следећих месеци не би било на одмет да, после свих сугестија и савета, премијер и министри погледају искуство из привреде, односно једне домаће успешне компаније.

„Тигар” из Пирота (који бележи раст свих показатеља пословања) може да послужи као одличан модел српској влади (чије „пословање” углавном карактерише стагнација) како се треба организовати, планирати и како се може напредовати и у време кризе.

Компанија за производњу гумене обуће и гумених производа „Тигар” постоји 75 година, али у бољи живот кренула је кад су акционари (радници и директори) продали своје акције француском гумарском гиганту „Мишлен” јер су схватили да у новој глобалној прерасподели они немају шта да траже у производњи ауто-гума. Са 32 милиона евра које су добили од продаје акција могли су као и многи други по Србији (на пример, радници „Књаза Милоша”, „Апатинске пиваре”, „Беочинске цементаре”... или државе кад је продала „Мобтел”) да те паре спискају на телевизоре, аутомобиле, путовања, или социјални мир, али нису. Све те паре („интерни кеш” чини 65,3 одсто укупне инвестиције) поново су уложили и још мало се задужили (34,6 одсто укупне инвестиције) кредитима. Пред њима је био огроман изазов – да приватизују фирму на берзи, да јој промене главни бизнис и да осмисле нови бренд. Нову фабрику обуће „Тигар” је отворио у септембру 2008. године, урађено је комплетно реструктурисање и модернизација производног програма како би се избегла директна конкуренција масовних произвођача обуће са Далеког истока.

Већ 2010. године „Тигар” постаје лидер међу европским произвођачима и лидер на европском тржишту гумених чизама (оригиналне ручно рађене модне обуће врхунског квалитета и атрактивног дизајна, водоотпорне, од природног каучука, топле, комфорне и са ортопедски пројектованом петом). Највише се извозе чизме „премијум сегмента”, а купци су водећи европски дистрибутери и продајни ланци.

Ова пиротска фабрика је од тридесетих година прошлог века међу сиротињом била позната по врсти јефтине и просте обуће коју су Шумадинци звали „цуруле”, а Пироћанци – „гумени опанци”. Е, те „цуруле” су 2010. године редизајниране и прилагођене новим модним трендовима, постале су бренд за којим данас лудују добростојећи Јапанци, а фабрика у Пироту не може да направи толико те обуће колика је потражња на јапанском тржишту.

А да би постали најконкурентнија фирма и лидер на европском тржишту у „Тигру” су 2010. године морали да ураде следеће:

– да развију више од 112 нових производа,

– да у складу са захтевима 12 иностраних купаца побољшају више од 60 производа,

– да уведу више од 50 нових и алтернативних врста материјала (40 се још испутује) да би побољшали карактеристике и конкурентност производа,

– да за три месеца (јул–август) у редовну производњу уведу 70 одсто нових производа…

Све је то постигнуто с мање радника: 2008. било је 916 запослених, а 2010, само 768. Сав труд улаже се да би 2012. године радило 876 радника.

„Тигар” је 2010. годину завршио са растом производње од 36 одсто, растом прихода од продаје од 57 одсто и растом извоза у Европу од 84 одсто. То је била година раста и освајања тржишта. После септембра 2010. године укупни капитал компаније почео је да расте, а дугорочне обавезе да падају.

Неке инвестиције ипак су одложене за 2011. годину, али је било занимљиво објашњење: „основни разлог одлагања је то што у 2010. години нису до краја затворене финансијске конструкције за дугорочно финансирање, а политика финансирања у компанији налаже да се веће инвестиције не започињу без претходно завршене комплетне конструкције дугорочног инвестирања”.

„Тигар” је постао 2010. године и лидер међу српским фирмама које имају најбоље односе са инвеститорима и постао је познат по отворености за инвеститоре.

План је, међутим, да у 2011. нема одмора. Прво ће се напасти тржишта САД, Русије и Аустралије. Партнерства са највећим глобалним фирмама правиће се искључиво на нивоу програма. А затим, менаџмент намерава да 2011. годину искористи за унутрашње дотеривање компаније, односно за „притезање славина” да би још подигао а затим и оптимизовао перформансе предузећа.

Менаџмент оцењује да су главни ризици у окружењу: цене сировина и капитала, инфлација, курс и регулаторна питања. Као спољне предуслове да би се остварили циљеви компаније убраја: бољу регулативу, већу понуду на тржишту капитала, економску стабилност, извесност и једнаку примену регулативе за све. Међу унутрашњим условима који обезбеђују раст „Тигра” два су посебно занимљива: поштовање других система и култура, без угрожавања сопствених вредности и повећана отворености пословања компаније.

Још једна порука из Пирота има тежину за владу. У „Тигру” са поносом тврде да они који ће 2012. године радити у фирми, нису у њој радили 2000. године.

Практични савети „Тигра” звуче једноставно – паметно улагати, повећавати производњу и извоз, прилагодити се светским захтевима, осмислити нове производе, стално увећавати конкурентност, не задуживати се прекомерно, сређивати „фирму” изнутра, сарађивати са инвеститорима, обнављати кадрове...