Тек што је у Комисију за заштиту конкуренције стигао захтев Министарства трговине о утврђивању постојања картела на тржишту јестивог уља, а држава опоменула произвођаче да договарање о цени неће проћи, учинило се да ће потрошачи с јесени профитирати. Да ће зејтин опет плаћати мање од 100 динара, колико стаје у свим земљама у региону.

Како сада ствари стоје, ништа није сигурно – нити да ће произвођачи вратити национални рабат од 11 одсто, нити да ће држава интервенисати из робних резерви, као ни то да ће Антимонополска комисија имати основа да их казни. Све карте су отворене, али је најмање вероватно да ће на полицама осванути ценовници од пре поскупљења, ма колико држава покушавала да покаже колико јој је стало до купаца.

Сутра ће се, како сазнајемо, представници уљара наћи за истим столом са министром пољопривреде Сашом Драгином.

Требало би да изнесу проблеме и објасне у каквој је ситуацији производња, а могуће је да ће бити речи и о томе како су стигли на тапет Антимонополске комисије и то по пријави Министарства трговине.

Оно је, да подсетимо, поднело захтев Комисији за заштиту конкуренције да покрене поступак против „Витала” из Врбаса, „Сунца” из Сомбора (заједнички власник „Инвеј”), „Дијаманта” из Зрењанина (у власништву хрватског „Агрокора”) и „Баната” из Нове Црње зато што су у два наврата – у јуну и јулу истовремено укинули рабат трговцима за по 11 одсто и споразумно утврдили цене својих производа.

Тако се цена уља по литру попела на ниво од јуна прошле године – 123,5 до 124,5 динара. Ово је уједно и први пут да је држава поднела захтев за вођење поступка против картелског понашања на тржишту, али и први случај картела који је доспео пред Комисију.

Дијана Марковић-Бајаловић, председница Комисије, каже за „Политику” да ће ово тело урадити свој део посла (по старом закону, јер нови ступа на снагу 1. новембра), као и да очекују доказе из Министарства трговине у наредних неколико дана.

У Министарству кажу да докази нису проблем. Више је него јасно, каже Небојша Лазаревић, помоћник министра трговине, да је договора о цени било.

– Цене није забрањено подизати, уколико има основа и произвођач је у стању да и са новом ценом задржи лојалност купаца. Али, забрањено је да се више произвођача на тржишту договори о томе, што се у овом случају и догодило – тврди Лазаревић.

Још није сигурно да ли ће држава интервенисати уљем из Републичких робних резерви. То у овом тренутку звучи као притисак на произвођаче по принципу – „вратите рабате и цене, јер ако то не учините мораћемо ми нешто да урадимо”. Држава отворено признаје да јој није у интересу да на било који начин угрози произвођаче, али купац је ипак испред свега. А било је и оних који сматрају да се и на овај начин држава додворава потрошачима.

Како су два љута ривала на тржишту уља „Инвеј” и „Агрокор” постали картел у очима државе и јавности, на то питање вероватно неће моћи да одговори ни Антимонополска комисија. Али добри познаваоци односа уљара у последњих годину дана разумели су причу која би отприлике гласила овако (без навођења имена компанија):

У пролеће прошле године један произвођач који је имао залихе сировина и јаку фирму-матицу иза себе (а тиме и новац) видео је добру прилику да „сахрани“ конкурента.

Па је тај произвођач увео национални рабат од 11 одсто и спустио цену уља. Други произвођач схвата игру, али три месеца ради без националног рабата а тада схвата да његово уље стоји на полицама, а конкуренцији цвета посао.

И зато и тај други произвођач уводи рабат и послује готово са губицима, али пошто иза себе има више компанија успева да амортизује губитке. Годину дана касније и једни и други закључују да није време да се поклања новац и схватају да би било добро да се ману међусобне борбе, јер се већ поставља питање опстанка.

Један произвођач излази из те „туче” нешто јачи, мада је чисту добит у последњих годину дана потрошио у борби против конкуренције, а други произвођач је још слабији и схвата да је укидање рабата неминовност. Оба произвођача укидају национални рабат у истом тренутку (договором или без њега) и стижу на тапет Министарства трговине које је „прогутало удицу” и одлучило да заштити купце.

Потрошачи су једини профитирали из овог случаја.

Трговци су на неки начин били на губитку, јер су своје марже обрачунавали на мању основицу.

Произвођачи су у немилосрдној конкуренцији стигли дотле да плате и казну због недозвољеног понашања на тржишту.    

Јелица Антељ