Пољопривреда ће ове године имати физички раст производње од око два до три одсто, а добри су и извозни резултати. Међутим, година је у целини произвођачима „родила” губитак, јер немају зараду. Како догодине избећи репризу оваквог стања и да ли држава треба да усмери произвођаче?

Горан Живков, стручњак ФАО и некадашњи министар пољопривреде, није поборник идеје да држава даје било какве сугестије земљорадницима шта да производе.

– Не постоји магична култура која сигурно доноси паре свима. Напротив, оно што је некима добро, не мора да значи да је добро и другима. Неко је успешан у одређеној производњи, а неко не, али је зато добар у другој. Држава би играла јако опасну игру уколико би препоручивала одређену производњу, јер би многи послушали, чак и они који не знају или не воле тиме да се баве, па имају велику шансу да буду неуспешни. Такође, када би многи послушали, онда би се у потпуности пореметила тражња и понуда и вероватно би или цена пала или би се десио други сличан поремећај на тржишту – наводи Живков.

По њему, улога државе је да обезбеди тржишне информације које треба да помогну произвођачима да донесу своју краткорочну и дугорочну стратегију. Треба да им помогне и код производње, да ли кроз стручну подршку како се то ради на најбољи начин или субвенцијама на опрему или инпуте.

– Бавимо се врло разноликом производњом, од лешника и нојева до свиња и млека. Разлог за то је, поред ефекта самодовољности и сваштарења на сопственом имању, што смо сада заштићени високим царинама на већину производа, па и на светској и на регионалној расподели конкурентности тешко можемо да будемо конкурентни. Отварањем граница које нас чека, схватићемо да Турска и Грузија производе лешник много економичније него ми, да Македонци произведу паприку јевтиније и пре нас, и слично. То ће довести до повећања површина под једном културом и смањења под другим – сматра Живков.

Продекан Пољопривредног факултета у Земуну и сарадник ИЗИТ-а Зоран Рајић каже да аграрни ресурси Србије обезбеђују знатно већу производњу од потреба домаћег тржишта, што нужно подразумева и извозну оријентацију, али и значајно производно преструктурисање.

– Приступање ЕУ отвара велико тржиште за извоз, али исто тако и домаће тржиште за улазак европских компанија. На тржиште ЕУ пласира се приближно половина укупног пољопривредног извоза, јер су цене примарних пољопривредних производа код нас ниже. Међу најбоље рангираним производима домаће привреде у извозу су меркантилни кукуруз, воће, поврће и шећер. Процењује се да ће и у наредном периоду главни извозни производи бити кукуруз, пшеница, шећер, јунеће месо, јестиво уље, воће (малина, вишња, сува шљива), поврће – каже Рајић.

Сарадник ИЗИТ-а оцењује да ће пољопривредна производња, захваљујући резултатима у ратарству, имати раст од око три одсто, да ће спољнотрговински суфицит ових производа бити око 700 милиона долара, али…

– Не сећам се да су земљорадници били овако незадовољни као ове године. Цена пшенице мања је него у 2008. и 2007. години. Произвођачи који су имали просечан принос и пшеницу продали по 9–9,5 динара по килограму на губитку су. Слично је и у производњи кукуруза, чија је цена у већем делу године на нашој берзи била нижа у односу на берзе у Будимпешти и Паризу. Откупна цена сунцокрета од 16 динара по килограму мања је за 43 одсто од прошлогодишње... Из свих наведених разлога, развој пољопривреде треба усмерити ка модернизацији и промени производне структуре јер је то једини начин да се подмире домаће потребе и знатно повећа извоз – сматра професор Рајић.

Према његовим речима, наш велики проблем је подизање конкурентности пољопривреде. Неорганизованост, нестандардизованост и уситњеност су годинама главне карактеристике српске пољопривреде. Места за мале произвођаче има, али они морају да буду специјализовани, да траже исплативије линије производње. Не треба да се ослањају на државну помоћ, већ да инвестирају у модерну технологију и технику.

– Мере аграрне политике морају деловати ради успешног сучељавања са све већом конкуренцијом и достизања нивоа продуктивности, који може гарантовати задовољавајуће приходе пољопривредницима. У односу на тржишно окружење, наши произвођачи имају знатно мању подршку државе. Она нема инструменте којима би утицала на цене примарних производа којеформира прерађивачка индустрија. Без директне финансијске подршке државе, следи убрзана пропаст малих произвођача.

Како остварити конкурентну производњу и конкурентан финални производ? Квалитет производа сам по себи није довољан, али је полазна тачка након које је потребно имати развијене институционалне оквире који омогућавају и подстичу производњу. У пољопривреди се мора повећати продуктивност рада и интензивност производње, што ће уз правовремено усаглашавање стандарда и прописа обезбедити њен развој.