Више од једне деценије економисти у Србији деле се на „неолиберале“, поборнике слободног деловања тржишта и строго ограничене улоге државе у економији, и поборнике државног интервенционизма. У Академији економских наука јуче су представници ове две школе српске економске мисли први пут разговарали о томе да ли је наша незавидна економска ситуација последица још недовољних економских слобода и недовршеног правног система, или неодмерене либерализације, погрешне економске политике и стихије настале повлачењем државе из економске свере.

Полемика је, како се прижељкивало, требало да допринесе да се утврде заблуде и да се коригују екстремна уверења. Не може се тврдити да је тај циљ постигнут, али је сигурно да је „време само једне књиге“ прошлост и да је можда направљен први корак ка бољој економској политици.

Према речима Љубомира Маџара, неке његове колеге од државе очекују немогуће, „да нас изведе из зла у које нас је довела“. А он сматра да је држава, заправо, опасно зло и да она у Србији не може да буде боља, окренута општем добру и општим интересима. За Маџара је држава деструктивна сила, механизам који из привреде и од становништва безобзирно исисава животне сокове. И због тога би највиши друштвени приоритет требало да буде изградња што ефикаснијих механизама контроле на државом. Јер, она често може да подивља, што често и чини.

И док антилиберали за наше и економске недаће широм света окривљују ММФ и Вашингтонски консензус, који налаже либерализацију, приватизацију и стабилност, Маџар сматра да је реч само о списку рецепата за уредно и дисциплиновано вођење економске политике и пита „ко при здравој памети може да буде против тога“.

Ђорђе Ђукић је мишљења да је изостала неопходна државна регулатива финансијског система узрочник последње финансијске кризе и да остаје питање где је тржиште ефикасније од државе и обрнуто, као да је код нас тржиште манипулисано.

За Млађена Ковачевића нема сумње да је неолиберализам доживео крах и да је узрочник актуелне светске економске кризе. Ову своју тврдњу је поткрепио цитатима неколико перјаница неолиберализма који су признали своје заблуде. Он је рекао да тајна успешности националне економије није власништво, већ конкуренција, уз опаску да ни једна земља која је последњих деценија остваривала високе стопе економског раста није прихватила неолиберализам.

ММФ није „међународни агент неолиберализма“ за Бориса Беговића и промотер економских слобода, јер многе земље које имају аранжман са овом финансијском организацијом не примењују либералан режим спољне трговине. Без политике ММФ-а у неким земљама источне Европе дошло би до економске катастрофе, а захваљујући њој у протеклој деценији Пољска је остварила раст бруто домаћег производа од 60, а Мађарска од 25 процената.

На тврдњу Милоша Секуловића да „неолиберална мачка више не лови мишеве, или то не чини довољно добро“, Маџар је додао опаску да је то зато јер „не да држава“.

За Данијела Цвјетићанина „ми смо на почетку борбе за економске слободе“. Узроке садашњег стања српске економије, тврди Цвјетићанин, треба тражити у примењиваном „неоколинијалном економском моделу”.

Јован Душанић је мишљења да је јучерашња расправа закаснила десет година, јер је данас јасно да се неолиберализам показао неуспешним и погубним. Божидар Драшковић сматра да остаје дилема да ли је приватно баш увек економски успешније, али је сигуран да није увек и социјално ефикасно.

Даница Поповић сматра да таква дилема не постоји, јер су економија и социјална одговорност неспојиве. По њеном мишљењу, економија не познаје категорију правичности.

А. Микавица