Лесковац–Отварање рудника у Србији представља почетак ренесансе рударства које је темељ привредног напретка државе, сматра Бранко Инић из Новог Сада, који је преко двадесет година провео у Комбинату „Трепча” на пословима плана, анализе, развоја и инвестиција. Реч је о једном од последњих економиста у Србији који се бави истраживањем у области рударства и металургије.

По његовим речима, несумњиво је добро што се у Србији покрећу рудокопи јер су огромним падом рударске производње после 1990. године срушене „носеће конструкције” привреде и техничког прогреса земље. Како каже, суноврат обојене металургије почео је после бомбардовања 1999. године, с обзиром на то да су затворени најрентабилнији рудници, посебно на Косову и Метохији, који су с рудним богатством и експлоатацијом учествовали у производњи и преради руде до финалних производа с преко 80 одсто. Рецимо, поред пада производње бројних метала, производња катодног бакра, платине, селена и још неких стратешких метала свела се на око 20 одсто производње из 1990. године. РТБ „Бор” и „Трепча” била су два српска гиганта чијим посустајањем је земља много изгубила.

– Србија је буквално остала без рафинисаног олова, електролитног цинка, рафинисаног сребра, рафинисаног бизмута, кадмијума и злата. Оно што не зна јавност то је да је поред ових метала у Трепчи произвођен и антимон, бакар и још неки важни тзв. пратећи метали. Значајно је да у флотацијским јаловиштима у Житковцу, Кишници, Новом брду и Лепосавићу такође постоје огромне резерве на површини у којима се налазе сви побројани метали. Десетак рудника се не експлоатише, изузев симболично у Старом тргу, некада најмодернијем руднику оловно-цинкане руде у јужној Европи. Неки од ових рудника су потопљени. У руднику „Ново брдо” налазе се резерве сребра које износе око 30 одсто укупних резерви овог метала у Србији – истиче Инић.

Инић је проучавао и рудник „Леце” који је прекјуче свечано отворен.

– Имам комплетне податке о производњи руде у „Лецу”, садржају концентрата у руди, количини метала у руди, искоришћењу у флотацији, производњи метала, искоришћењу у топионици и металуршкој производњи рафинисаног олова, цинка, сребра, злата, кадмијума и нешто бакра. Немогућа је, међутим, годишња производња руде од 230.000 тона, како се процењује, јер је просек од 1953. године до затварања 2001. године износио 69.317 тона. Није могуће да се производња сада повећа три пута – сматра наш саговорник.

То поткрепљује и подацима. Пројектовани капацитети флотације у „Лецу” јесу 240.000 тона. Она је пројектована на овај физички обим, јер је Геолошки завод Комбината „Трепча” са стручњацима рудника „Леце” рачунао да ће тзв. ванбилансне резерве полиметаличне руде олова и цинка превести у билансне резерве. На бази тога капацитети рудника би се проширили и на тај начин обезбедили основну сировину за оплемењивање – претконцентрацију.

– Немогуће је за тако кратак период припремити рудник за тако нагли скок производње. То значи да не могу да се добију количине метала које су се појавиле у штампи. Ако би се за годину дана остварила пројектована количина метала, применом данашњих светских берзанских цена обојених и племенитих метала (рафинисано олово, цинк, злато и сребро), годишња бруто вредност премашила би 52 милиона долара или применом данашњег курса долара, преко четири милијарде динара. То би био највећи производна јединица у Србији – каже Бранко Инић.

М. Момчиловић