Кад макроекономиста Горан Питић обује ципеле скројене по најновијем домаћем калупу не може да не призна: много га жуљају. Као банкар лакше их носи. Чине му се мање тесне. Мада зна да на крају све дође на исто.

– Ако се макроекономска ситуација погоршава, ако инфлација расте, ако је девизни курс нестабилан све теже ће бити и у банкарству. Ма колико глад за кредитима била велика, и банке ће морати да пооштравају услове кредитирања, а клијенти ће бити све мање способни да узимају кредите, упозорава председник Управног одбора Сосиете женерал банке и оснивач и професор Факултета за економију, финансије и администрацију (ФЕФА).

 Да ли нам Ви то, између редова, најављујете веће банкарске камате?

Што се тиче Сосиете женерал банке ми на политику НБС одговарамо не правећи простор за екстрапрофит, трудећи се да не оштетимо наше клијенте, да не угрозимо њихов интерес. Тако рецимо на стамбене кредите имамо фиксну каматну стопу – од почетка до краја отплате.

 А шта ако курс ипак исклизне, а људи су се задужили у страној валути? Ако не буду могли да плаћају рате, ако им банке имовину изнесу на добош...

Тај ризик постоји, јер се одбрана девизног курса заснива на приливу страног капитала. Чињеница да је НБС потрошила пола милијарде евра на одбрану курса говори да постоји велики притисак. Међутим, добро је што је задуженост наших грађана, захваљујући пре свега постојању Кредитног бироа и ограничењу висине дуга у односу на примања, ниска у поређењу са другим земљама региона. Хрвати дугују готово 3.000 евра по човеку, а ми око 500.

 Ваше колеге – банкари су све критичнији: актуелна и најављена још оштрија монетарна политика умањује им профите и растерује клијенте.

Пооштрена монетарна политика због погоршања макроекономске ситуације, захтева додатни напор банака да задрже и прошире базу клијента и обезбеде адекватан принос на капитал.

 Како то успевају?

Као одговор на високу обавезну резерву, кредите све мање финансирају из овдашњих средстава и новац све више прибављају у иностранству, из централе.

 Да сте Ви гувернер, да ли бисте радили исто што и господин Јелашић?

Посао гувернера је да се бори против раста цена, а шта му друго остаје него да се насталу ситуацију, која је директна последица политичке нестабилности, нивелише, наравно, тржишним мерама – повећањем референтне каматне стопе и хартијама од вредности, колико је то могуће на плитком тржишту. И да реагује вероватно офанзивније него што би, иначе, НБС одреаговала. Међутим, гувернер и вицегувернери су сада у незгодној позицији: доста су усамљени у намери чврсте одбране макростабилности. Зато бих, да сам на његовом месту, инсистирао (што је требало да уради на почетку мандата), на кредибилној ревитализацији значаја улоге Монетарног одбора.

 Ни привреда ни део економске струке не гледа благонаклоно на најављено још веће затезање монетарне политике које додатно сужава простор за привредни раст.

Привредницима је најбитније да динар буде стабилан, да превише не осцилира, како би бар могли да планирају. Истина, немогућност депресијације динара у складу са инфлацијом, погађа извознике који производњу базирају на домаћим компонентама. Али таква монетарна политика биће могућа тек када буде јасно шта се дешава са буџетском и генералном политиком нове владе.

 Министар финансија у последње време трпи велике критике и гувернера и колега из владе због насталих буџетских проблема? Шта је кључни разлог погоршане здравствене слике јавних финансија?

Јавни расходи од 2004. нису пратили привредна кретања, плате у јавном сектору су нереално порасле, а буџет се и даље ослања на приватизационе приходе који су на измаку и који су овог пролећа изостали.

 Ко је крив за то?

Приватизациони приходи којима се покривају акумулирани дугови изостали су због погоршања привредног амбијента. И у овој, као и претходних неколико година, вођена је проциклична фискална политика. То је последица укупне владине политике од 2004. године, за то је одговорна цела влада, а не садашњи министар финансија. Парадокс је да сада други министри постављају питање шта се дешава у влади. Слаб коалициони капацитет и ове последње владе показао је колико штете политика може да нанесе економији. А највећа штета је настала због губљења темпа на правцу европских интеграција.

 Али народњаци оптужују проевропски блок да стране инвестиције нису стигле, јер им је минирао пројекте попут концесије?

Па не знам коме још није јасно. Концесија је одложена или пропала зато што концесионар није испунио уговорне обавезе. Проблем није у томе што је неко био против, већ што ако хоћемо да градимо правну државу, онда се договори не могу правити мимо правних институција. Ако смо заобишли тендер за НИС и ако на концесији рушимо уговор, кључне институције тржишне привреде, ми смо стварно склизнули у зону из које озбиљним инвеститорима шаљемо најгори сигнал. Шта је онда гаранција да следећи пут нећемо учинити исто? То даје право и другим инвеститорима да очекују и траже специјалне аранжмане.

 Колико је буџет, овакав какав је, способан да издржи испуњење предизборних обећања и захтева попут оног за повећање пензија?

Сложио бих се са гувернером: теоријски је могуће, али само по принципу спојених судова. Ако се издатак за нешто повећава, мораће да се смањи нека друга ставка у буџету. Ако се повећају пензије мораће да се смање плате просветара, лекара, полиције или чиновника. Или да се, што је, такође, једнократно решење, прода нешто крупније – рецимо неко јавно предузеће. Да то сада потрошимо, а да наредне године видимо шта ћемо.

Последица удовољавања тим захтевима било би повећање агрегатне тражње – плата и пензија а кад је тражња већа од понуде, онда расту цене. Значи да ће оно што примимо данас сутра мање вредети. Јер, цене су ништа друго до порез на плате и пензије, који једе њихову реалну вредност.

 Шта је дугорочно решење у времену у коме неће бити приватизација?

И досадашњи буџети су били социјално одговорни. Питање је како задржати социјално одговорну политику а обезбедити и додатна средства за развој. То је могуће једино ако друштвени производ расте. Кључ за повећање тог колача јесте прилив страних инвестиција, јачање конкуренције, завршетак приватизације, снажење приватног сектора и реструктурисање јавног сектора... А за све то неопходно је да смо део европских интеграција. И то доказују све озбиљне анализе.

 Када се предности и трошак саберу, може ли то да се изрази бројчано?

Довољно је да подсетим да 50 одсто извезене робе продајемо Европској унији. Шта би се десило када бисмо на наше цене додали царине, које се, иначе, захваљујући преференцијалима, не зарачунавају при уласку на европско тржиште? Преполовили бисмо ионако низак извоз. Наше фирме не би имале где да продају робу, морале би да смање производњу, да отпуштају раднике... А то би довело до повећања незапослености, осиромашења, мањих пореских прихода, нових буџетских проблема...

 Као алтернатива нам се нуди руско тржиште?

ЕУ или Русија – једна је од оних лажних дилема које су народу просипане пред изборе. Уосталом наш годишњи извоз у Русију са којом и сада имамо споразум о слободној трговини, Кину, Латинску Америку и Африку половина је онога што извеземо само у Италију. Да ли ће нам одустајање од ЕУ повећати коришћење предности Споразума о слободној трговини са Русијом? Да ли ће, можда, Руси преусмерити своје ресурсе и своју производњу зато што ћемо ми Европи рећи „не”? Да би се нешто десило морају да постоје припремљени уговорни аранжмани између нас и Русије. Уосталом, руске инвестиције у Србији до сада су углавном биле аквизиције постојећег, а не гринфилд улагања.

 После седам година реформи, шта је оно што је морало, а није урађено?

После реформског полета, од 2004. смо склизнули на терену макроекономске стабилности. Било је више популизма него што је смело да буде. Највећи корак уназад је учињен непоштовањем регулаторних тела, која су морала да остану ван државног утицаја и притисака. Лутало се у царинској и политици субвенција, на пољу интерне конкурентности... Поражавајуће је било неразумевање потребе регионалних и европских интеграција (изузимајући неколико добрих, али изолованих иницијатива појединаца). И однос према образовању. Кадровска решења на челу Министарства просвете од 2004. године донела су нам дугорочни губитак.

 Да ли ће следећи пут Горан Питић за „Политику” говорити из државне, функционерске фотеље? Бар министарске, као некада?

До сада су, колико знамо, вођени много озбиљнији разговори о формирању коалиције, него о персоналним решењима, па је медијска јавност, док још није било разговора о будућем мандатару и министрима, кренула да нестрпљиво лицитира разним именима. Мислим да се костур садашње владе кад је реч о кадровима ДС неће много мењати, наравно уз одређена померања зависно од расподеле ресора међу коалиционим партнерима. У овом тренутку реалнија је моја оријентација на допринос стварању добре банкарске праксе на тржишним принципима и будућих лидера, српске економске елите на Факултету за економију, финансије и администрацију.

-----------------------------------------------------------

Са тајкунима – од љубави до мржње

 Најслабију транзициону оцену по ЕБРД-у Србија има из политике конкуренције. Колико су томе кумовали недостатак политичке одлучности да држава разбије монополе и неприродна веза политике и бизниса, посебно у изборним периодима?

 То већ отвара и питање закона о финансирању политичких странака, за чију је примену и повреде одговорна држава. Истина је да код нас постоје чудновати односи политике и бизниса: негде превелика љубав, негде превелики зазор и страх од бизниса. И злоупотреба термина тајкун, којим се, као погрдним, етикетирају сви људи који су стекли одређени капитал.

Ја сам, као и свуда у свету, за уважавање, разумевање и поштовање тог потенцијала, наравно уз јасна правила игре. Требало би свима који су већ створили своје пословне империје или желе да их направе пружити подршку за пројекте чијом реализацијом ће ширећи своје, ширити и национално богатство Србије, запошљавати нове раднике, обарати цене. Али их истовремено, треба изложити конкуренцији и независном функционисању регулаторних тела, санкционисати их ако повређују законе...

-----------------------------------------

 НИС: Ни риба ни девојка

Одлагање реструктурисања и приватизације јавних предузећа приписује се непостојању политичке воље да се странке одрекну партијске својине, моћи и пара?

На случају НИС-а порушено је правило број један из књига економије – да се оскудни ресурси морају валоризовати на прави начин – што ређи ресурс виша цена. Био је то школски пример уплитања политичких интереса у економске токове, рушења институција тржишта као што је тендер и тако отварања простора за сумње у транспарентност, односно злоупотребе. Кад већ нисмо ишли на тендер на коме бисмо добили, било руског или неког другог, али најбољег стратешког партнера, који би у буџет упумпао знатно више средстава него што је сада предвиђено и потом знао да цени то што је платио, а влада доказала да је тржишно оријентисана, било је боље и да смо НИС дали џабе. Па бар да знамо да смо то поклонили ради неког интереса, који је, рецимо, политички. Овако испало је: ни риба ни девојка. 

 Шта би онда било са гасним аранжманом?

Дубоко верујем да је гас могао да се раздвоји од НИС-а. Уосталом да је НИС приватизован, онда кад је и како је инвестициони саветник предлагао, не би ни било тих дилема и данас би то већ била добро организована компанија фокусирана на добро корпоративно управљање, без политичких утицаја, буџет не би имао проблема а држави би остало новца и за развојне пројекте.

 А ЕПС? Неке Ваше колеге економисти сматрају да би требало да остане у државном власништву?

То јесте на дужем штапу, али је ЕПС предлагао два тендера за Колубару Б и ТЕНТ, пројекте вредне више од две милијарде евра. За стратешко партнерство биле су заинтересоване највеће немачке и италијанске компаније, па и руска електропривреда. Што да не, са највећим задовољством, али – само у конкурентској утакмици. Међутим, тај предлог је у влади стајао више од годину дана, јер су се и на њему преламали разни интереси и виђења како да се тај посао заврши. Било је и залагања да се иде на директне преговоре, што је апсолутно неприхватљиво.