Petooktobarsku slavljeničku tortu s deset svećica poslastičari će teško moći da naprave s nekim mlečnim sastojkom. Ako to i uspeju ostali građani u Srbiji mogu s pravom da ih upitaju odakle njima mleko za šlag kada ga ostali nemaju. Jer, posle deset godina pravljenja boljeg društva u Srbiji onaj kome treba mleko treba da ustane s prvim petlovima da bi mogao da ga nađe u radnji.
Ko je za to kriv i kako je moguće da nema mleka u jednoj zemlji s velikim poljoprivrednim potencijalima o kojima se vrlo rado priča? Da li je za to kriva privatizacija kojom je samo jednom kupcu – investicionom fondu „Salford” – prodato čak pet mlekara čijim je udelom zagospodario sa 60 odsto na domaćem tržištu? Od kako je nestašica mleka počela ministar poljoprivrede Saša Dragin optužio je nekoliko puta upravo vlasnika „Imleka” i Subotičke mlekare da su svojim monopolskim ponašanjem izazvali nestašicu. Ovakva optužba za monopol nije nova, međutim, država zvanično nije priznala da postoji zloupotreba dominacije na tržištu. Komisija za zaštitu konkurencije čak dva puta je donosila rešenje o postojanju monopola. Vrhovni sud je, međutim, prvo rešenje Komisije poništio, a po drugom se još uvek vodi postupak. Sumnjama o monopolu nestašici belog napitka samo je dodat gas, ali se čini da država nema ni snage ni volje da taj problem – jednom reši.
Statistički podaci pokazuju da je proizvodnja mleka u poslednjoj deceniji rasla s 3,8 u 2005. na 4,5 miliona hektolitara u 2009. godini. Tržišni plasman mleka, što znači otkup u mlekarama, ostao je za ovih pet godina na istom nivou od 2,3 miliona hektolitara, kaže statistika.
Pa gde je onda to mleko? Otkupljivači belog napitka kažu da su isporuke manje za trećinu. Da li može da pije vodu objašnjenje iz mlekara da je proleće bilo stresno za krave i da zato daju manje mleka? Pri tom taj stres nisu osetile krave iz susednih zemalja, jer tamo nema nestašica. Podsećanja radi, ni 2007. godine kada je bilo rekordno toplo leto i temperature od 43 stepena nije bilo nestašice mleka.
Proizvođači ne poriču da su smanjili isporuke i kažu da su to učinili, jer im se proizvodnja, zbog niske cene mleka, ne isplati. Mlečna kriza podelila je proizvođače – ko je kriv za nestašicu. Oni, uslovno rečeno, manji koji zbog zahteva mlekara za povećanje standarda, proizvode stotine hiljada mleka litara godišnje više su uprli prst u mlekare i njihovu cenovnu politiku nego u državu i njene subvencije. Poručili su mlekarama da od njih očekuju da im plati sirovinu, a da državna premija nije kompenzacija cene, već dodatak koji njima treba da služi za razvoj.
„Salford” i velike farme, okupljene u svom udruženju, kao isključivog krivca označili su državu koja nedovoljno pomaže ovi privrednu granu čineći diskriminaciju, jer namerno iz sistema državne pomoći ostavlja velike proizvođače.
– Naš problem nije „Imlek”, odnosno „Salford”. To je kompanija koja radi da bi ostvarila profit. I mi zbog toga radimo. Mi hoćemo da ukažemo javnosti da je problem mnogo širi od ministrovog napada na „Salford”. Problem je država koja ne vidi celovito rešenje. Tvrdim da je trenutna nestašica mleka nastala samo zato što država dve godine nije vodila računa o ovoj grani poljoprivrede. Mi od nje tražimo da oslobodi tržište koje je zarobila, da se na tržištu slobodno razmenjuje roba. Tražimo nadalje da uvede subvencije u sve oblasti mlekarske industrije, da u subvencije uključi i nas velike proizvođače i da se pobrine da proizvodnja mleka na bude ovoliko skupa. Ta država je nama problem i zato mi od nje tražimo da radi svoj posao i da prestane da se ponaša kao komentator – naveli su predstavnici udruženja sedam velikih proizvođača, a to su „Velvet farm”, PIK „Bečej”, „Banatski Brestovac”, „BD AGRO”, „Napredak” Stara Pazova, „Topola” – Banatska Topola, „Agroplus” –Sombor i „Farma klas” – Svetozar Miletić.

Saša Dragin je na ove optužbe uzvratio da ne želi da državnim parama subvencioniše tajkune, a nije teško pročitati na koga je mislio. Jer, vlasnik farme u Staroj Pazovi je Miroslav Mišković, Pik Bečeja – Đorđije Nicović, a ispred „Velvet farma” nastupa Saša Vitošević, bivši savezni ministar za poljoprivredu… Po Draginovom shvatanju poljoprivrede pomoć države više treba porodičnim, seoskim gazdinstvima, a ne velikim farmama koje baš zato što su velike imaju povoljnije uslove pri nabavci repromaterijala i slično.
Nestašice mleka u Srbiji će potrajati i u tome su saglasni svi – i država i proizvođači i mlekare. Ovi poslednji su u avgustu povećali otkupnu cenu za desetak odsto čime njihovi snabdevači nisu zadovoljni, a država je najavila da će rebalansom budžeta obezbediti dodatna sredstva od 1,2 milijarde dinara upravo za mlekarski sektor. Da li će to biti dovoljno da proizvođači nađu interes za ovu proizvodnju i povećaju isporuke mleka neizvesno je. Činjenica je da je, zarad industrijalizacije ove proizvodnje i visokih standarda koje su tražile mlekare, na klanice otišlo čak 70.000 krava u poslednjih nekoliko godina, a da je oko 50.000 malih proizvođača moralo da odustane od ovog posla, jer mlekare nisu htele da dođu do njih zbog njihove desetine litara mleka u kofama. Čelnici „Salforda” su javno saopštili da su Imlek i Subotička mlekara u trenutku privatizacije imali 46.000 dobavljača, a sada 8.000 što znači da sada računaju samo na velike, industrijske proizvođače.
Da li koga interesuje gde su, čime se bave i od čega žive 38.000 njihovih ranijih dobavljača i članovi njihovih porodica? Očigledno – ne, baš koliko i činjenica da mleka nema.
Jovana Rabrenović