Петооктобарску слављеничку торту с десет свећица посластичари ће тешко моћи да направе с неким млечним састојком. Ако то и успеју остали грађани у Србији могу с правом да их упитају одакле њима млеко за шлаг када га остали немају. Јер, после десет година прављења бољег друштва у Србији онај коме треба млеко треба да устане с првим петловима да би могао да га нађе у радњи.
Ко је за то крив и како је могуће да нема млека у једној земљи с великим пољопривредним потенцијалима о којима се врло радо прича? Да ли је за то крива приватизација којом је само једном купцу – инвестиционом фонду „Салфорд” – продато чак пет млекара чијим је уделом загосподарио са 60 одсто на домаћем тржишту? Од како је несташица млека почела министар пољопривреде Саша Драгин оптужио је неколико пута управо власника „Имлека” и Суботичке млекаре да су својим монополским понашањем изазвали несташицу. Оваква оптужба за монопол није нова, међутим, држава званично није признала да постоји злоупотреба доминације на тржишту. Комисија за заштиту конкуренције чак два пута је доносила решење о постојању монопола. Врховни суд је, међутим, прво решење Комисије поништио, а по другом се још увек води поступак. Сумњама о монополу несташици белог напитка само је додат гас, али се чини да држава нема ни снаге ни воље да тај проблем – једном реши.
Статистички подаци показују да је производња млека у последњој деценији расла с 3,8 у 2005. на 4,5 милиона хектолитара у 2009. години. Тржишни пласман млека, што значи откуп у млекарама, остао је за ових пет година на истом нивоу од 2,3 милиона хектолитара, каже статистика.
Па где је онда то млеко? Откупљивачи белог напитка кажу да су испоруке мање за трећину. Да ли може да пије воду објашњење из млекара да је пролеће било стресно за краве и да зато дају мање млека? При том тај стрес нису осетиле краве из суседних земаља, јер тамо нема несташица. Подсећања ради, ни 2007. године када је било рекордно топло лето и температуре од 43 степена није било несташице млека.
Произвођачи не поричу да су смањили испоруке и кажу да су то учинили, јер им се производња, због ниске цене млека, не исплати. Млечна криза поделила је произвођаче – ко је крив за несташицу. Они, условно речено, мањи који због захтева млекара за повећање стандарда, производе стотине хиљада млека литара годишње више су упрли прст у млекаре и њихову ценовну политику него у државу и њене субвенције. Поручили су млекарама да од њих очекују да им плати сировину, а да државна премија није компензација цене, већ додатак који њима треба да служи за развој.
„Салфорд” и велике фарме, окупљене у свом удружењу, као искључивог кривца означили су државу која недовољно помаже ови привредну грану чинећи дискриминацију, јер намерно из система државне помоћи оставља велике произвођаче.
– Наш проблем није „Имлек”, односно „Салфорд”. То је компанија која ради да би остварила профит. И ми због тога радимо. Ми хоћемо да укажемо јавности да је проблем много шири од министровог напада на „Салфорд”. Проблем је држава која не види целовито решење. Тврдим да је тренутна несташица млека настала само зато што држава две године није водила рачуна о овој грани пољопривреде. Ми од ње тражимо да ослободи тржиште које је заробила, да се на тржишту слободно размењује роба. Тражимо надаље да уведе субвенције у све области млекарске индустрије, да у субвенције укључи и нас велике произвођаче и да се побрине да производња млека на буде оволико скупа. Та држава је нама проблем и зато ми од ње тражимо да ради свој посао и да престане да се понаша као коментатор – навели су представници удружења седам великих произвођача, а то су „Велвет фарм”, ПИК „Бечеј”, „Банатски Брестовац”, „БД АГРО”, „Напредак” Стара Пазова, „Топола” – Банатска Топола, „Агроплус” –Сомбор и „Фарма клас” – Светозар Милетић.

Саша Драгин је на ове оптужбе узвратио да не жели да државним парама субвенционише тајкуне, а није тешко прочитати на кога је мислио. Јер, власник фарме у Старој Пазови је Мирослав Мишковић, Пик Бечеја – Ђорђије Ницовић, а испред „Велвет фарма” наступа Саша Витошевић, бивши савезни министар за пољопривреду… По Драгиновом схватању пољопривреде помоћ државе више треба породичним, сеоским газдинствима, а не великим фармама које баш зато што су велике имају повољније услове при набавци репроматеријала и слично.
Несташице млека у Србији ће потрајати и у томе су сагласни сви – и држава и произвођачи и млекаре. Ови последњи су у августу повећали откупну цену за десетак одсто чиме њихови снабдевачи нису задовољни, а држава је најавила да ће ребалансом буџета обезбедити додатна средства од 1,2 милијарде динара управо за млекарски сектор. Да ли ће то бити довољно да произвођачи нађу интерес за ову производњу и повећају испоруке млека неизвесно је. Чињеница је да је, зарад индустријализације ове производње и високих стандарда које су тражиле млекаре, на кланице отишло чак 70.000 крава у последњих неколико година, а да је око 50.000 малих произвођача морало да одустане од овог посла, јер млекаре нису хтеле да дођу до њих због њихове десетине литара млека у кофама. Челници „Салфорда” су јавно саопштили да су Имлек и Суботичка млекара у тренутку приватизације имали 46.000 добављача, а сада 8.000 што значи да сада рачунају само на велике, индустријске произвођаче.
Да ли кога интересује где су, чиме се баве и од чега живе 38.000 њихових ранијих добављача и чланови њихових породица? Очигледно – не, баш колико и чињеница да млека нема.
Јована Рабреновић