Hoće li se i ove godine s Kopaonika lakše sagledati kriza u Srbiji i što je mnogo važnije, mogu li se uočiti putevi ozdravljenja privrede?

Odgovor na to pitanje sledeće nedelje tražiće ekonomisti na svom tradicionalnom forumu, a za sada samo podsećaju da su lane, u prisustvu predsednika države i većeg dela vlade, predložili a vlada kasnije prihvatila dve antikrizne mere – kredit MMF-a za stabilnost kursa i sterilizaciju kapitala u stranim bankama. „To je jedan od glavnih razloga što je održana cenovna stabilnost i što smo imali relativno mali pad privredne aktivnosti”, kaže profesor Dragan Đuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije.

U Srbiji se od početka ove godine stvara atmosfera da je kriza prošla i da će sad biti lakše, dok u svetu traje dijalog o posledicama recesije i postkriznom periodu. Ekonomisti se spremaju da vladajućoj eliti sugerišu kako „Srbija da se pozicionira u globalnoj ekonomiji koja izlazi iz krize” a na pitanje šta očekuje od dijaloga na Kopaoniku, organizator skupa profesor Dragan Đuričin kaže:

– Osnovni problem naše privrede jeste nedovoljan nivo aktivnosti.

Ne smemo da se zavaravamo, naša privreda nije pregrejana. Razvijene tržišne i privrede postranzicionih zemalja ušle su u recesiju 2008. godine u pregrejanom stanju. Naša privreda je na kraju 2009. godine bila na 69 procenata bruto domaćeg proizvoda iz 1989. godine za razliku od drugih privreda koje su odavno u tranziciji prevazišle predtranzicioni period. Najporazniji podatak jeste što smo mi na 42 procenta industrijske proizvodnje iz 1989. godine. A praksa je pokazala da nijedna privreda u tranziciji nije započela proces dostizanja razvijenih tržišnih privreda bez rasta industrijske proizvodnje.

Paradoks je da je Srbija krenula u tranziciju kad i druge privrede 1990. godine zbog krize efikasnosti socijalizma i posle 20 godina je došla, ne samo u krizu efikasnosti, nego u krizu proizvodnje.

Šta smo mi to u ekonomiji radili od početka demokratskih promena?

Reforme su se ubrzale a formulisan je model jake valute u slaboj privredi koji se hranio prihodima od privatizacije i direktnim stranim investicijama.

Glavni problem naše privrede je spora reindustrijalizacija. To je delimično posledica izabranog monetarnog modela koji je u fokus stavio samo jedan cilj – kontrolu cena. Taj cilj ostvarivan je solidno, ali su njegovi troškovi jako veliki.

Onda je došao septembar 2008. godine sa zaglavljivanjem banaka i recesijom u svetu čija je najtransparentnija posledica pad direktnih stranih investicija. One su 2008. u odnosu na 2007. pale 14 procenata, a 2009. u odnosu na 2008. su pale 20 procenata, znači kumulanta je preko 40 odsto pada stranih direktnih investicija. A naš tranzicioni model upravo se bazirao na stranim direktnim investicijama.

Naša vlada učinila je što je mogla prošle godine i možemo se ponositi u odnosu na druge privrede iz okruženja i neke iz Evropske unije. Ali, našoj privredi treba radikalni skok aktivnosti. Jer, na ovom nivou aktivnosti mi ne možemo da održavamo socijalnu ravnotežu. Nivo produkta je takav da mi i dalje trošimo više nego što proizvodimo i deficite nadoknađujemo kreditima. A njih neće biti.

Mi više nismo u stanju da na tradicionalan način rešavamo problem zaduživanjem, monetarnim, fiskalnim merama, racionalizacijama budžeta... Sve su one dobrodošle, ali one imaju taktički karakter, one ne dovode do rešavanja strukturnog problema impotentnosti srpske privrede.

Naš problem nije distributivne, već preduzetničke prirode.

Gde su rešenja?

Država teško u ovom trenutku može da natera privatne kompanije da investiraju. Te kompanije imaju velike kredite, za reprogramiranje im treba nova imovina i u velikim su problemima. Terati ih da otvaraju nova radna mesta je besmisleno, a stimulativnim merama ekonomske politike mogu se eventualno učiniti sposobnijim za investiranje ali ne radikalno.

Rešenja su u javnom sektoru. Do pre dve godine nesrećna okolnost za tranziciju u Srbiji bila je činjenica da je 40 procenata bruto domaćeg proizvoda nastalo u javnom sektoru. Danas to može da bude srećna okolnost.

Svet u prvom kvartalu 2010. godine ponovo pada. Recesija ima novi ciklus.

Taj pad je brzo došao?

Da, jer monetarnim merama ne mogu se rešiti strukturni problemi. Problem je što se restrukturiranjem ekonomija bave političari, svesni socijalnih tenzija koje stoje iza ovakvog modela. Suštinski problem reindustrijalizacije zapadne hemisfere nije rešen 2009. godine, nego je samo odložen i stavljen pod tepih.

Šta je onda rešenje za Srbiju?

Prva velika šansa je investiranje u realni sektor, proizvodnju struje, energetiku uopšte, telekomunikacije i infrastrukturu. To je roba koja ima tražnju i čija cena raste. Energetika u Srbiji je ogromna investicija magnitude milijardi evra i ima ogroman multiplikacioni efekat. Iako strane direktne investicije na globalnom nivou opadaju, u energetiku rastu.

Što znači da u svetu ima novca za to?

To treba da se radi preko zajedničkih ulaganja. Srbija kao ulog treba da ponudi ono što ima a da sa strateškim partnerima uđe u dokapitalizaciju za proširenje i optimalizaciju postojećih kapaciteta u elektroprivredi, za izgradnju novih kapaciteta i za obnovljive izvore energije. Moj predlog je da sa strateškim partnerima u ove poslove Srbija uđe po sistemu ”pola-pola” da bi se održala konkurentnost i da niko nikog ne može preglasati.

Prioritet broj dva je infrastruktura. Mi to u potpunosti treba da prepustimo stranim investitorima da grade i koriste 15 godina. Taj model je Turska imala dvadeset godina. To su ulaganja koja se sporo vraćaju, a potrebna su nam zbog ambijenta jer privatni investitori će pre doći u Srbiju ako ima dobru infrastrukturu. Neka Kinezi prave železnicu u Srbiji, plaćaćemo im karte ali ćemo se pristojno voziti i transportovati robu. I tu je multiplikativni efekat takođe ogroman.

Treći prioritet su selektivni delovi poljoprivrede, organska hrana, veći stepen prerade... Sa jačanjem poljoprivrede, Srbija ne bi morala da izvozi hranu, ali bi se smanjio uvoz hrane i uticao bi na održavanje spoljne likvidnosti zemlje.

U Vašem scenariju nema industrije kao izvozne perjanice?

Nama treba radikalna promena, a to su strateške investicije u ovim sektorima.

Ako se konjunktura poveća, ako se kroz investicije dobije rast ekonomskih aktivnosti, to će dovesti do procvata privatnih kompanija. Njima država ništa ne treba da pomaže, najviše će im pomoći ako podigne konjunkturu. Ljudi moraju da budu bogatiji da bi kupovali. Apatinskoj pivari, na primer, ne treba govoriti kako da posluje, ali njeni menadžeri ne mogu da indukuju tražnju marketingom kad je prosečna plata manja od 30.000 dinara. Šta nam vredi što „pežo” može da se kupi za manje od osam hiljada evra kad u Srbiji nema ko da ga kupi.

I posle dolazi fino podešavanje ekonomske politike i može da se pravi, na primer, reforma penzionog osiguranja.

U modernom svetu novac se nalazi u državnim investicionim fondovima zemalja koje su bogate prirodnim resursima. Preko 6.000 milijardi dolara je u tim fondovima, to su uglavnom azijski fondovi, Bliski istok, Kina, Rusija, ali i Norveška...

Šta to znači?

Da dogovore ko su strateški partneri prave vrhunski političari. I to je poluga za predsednika Tadića. Da u Kini reši problem železnice, da sa Rusima završi priču sa energetikom, da sa Nemcima otvori dokapitalizaciju svih elektrana, sa Italijanima obnovljive izvore... To su strateški prodori, a iza njih idu privrednici kao pozadinsko prilagođavanje.

Ne čini li Vam se da našoj vladi fali to prilagođavanje posle poseta predsednika Tadića ključnim zemljama, recimo Kini?

Da, nema ko da popuni prostor. Mislim da bi naša vlada morala da bude brža.

Paradigma se promenila. Nekada je u fokusu ekonomske politike bila makroekonomska stabilnost, centralne banke su se samo bavile inflacijom. Danas je fokus na nezaposlenosti, a kurs je sporedni cilj. Svi bi voleli malo više inflacije, jer to je rast tražnje. A nezaposlenost će se spustiti najviše velikim poslovima i investicijama. Za mene je to inteligentno investiranje.

I vidi li se s Kopaonika novo mesto Srbije u novonastalim globalnim okolnostima?

Da. Mi respektujemo to što radi vlada, njoj nije lako, mislim da samo ova koalicija može nešto da uradi, ne vidim zamenu za nju, sve drugo bi bio potpuni haos.

Kritičan je prvi dan posle krize. Ako mi i tada smanjujemo nivo privredne aktivnosti, ako ljudi i dalje seku prste zato što nemaju posao... mi ne postojimo. Mi sada moramo iz hendikepa da pređemo u prednost. Naš hendikep je ogroman, ali imamo šansu. A šansa je oslonac na državu i sva je sreća da imamo takvu energetiku, infrastrukturu i da poljoprivreda može da povuče.

Prvi korak je da ubrzamo proces integracija s Evropom. Moramo biti veoma brzi jer ako imamo isti sistem i iste regulatorne mehanizme onda smanjujemo regulatorni rizik. Nije dobro dokle god imamo svoj sistem u kome ministar Dulić donese zakon koji zaustavi privredni život jer on hoće da naplati ono što su prethodnici propustili da naplate Peri Matiću.

U koncepcijskoj infrastrukturi mora da postoji ono što Japanci zovu „nula defekt”, ne sme ništa da bude pogrešno, sve mora da bude kao u Evropi. Onda nema političara koji će da „pomažu” i nema administracije da reketira.

Verujete li da će političari prihvatiti ove predloge?

Verujem jer od ovih nemaju pametnije. Iza predloga stoje Pavle Petrović, Dušan Vujović, Miroljub Labus, Dejan Malinić, Vlada Čupić a ja sam samo definisao strategiju.

Šta je suprotan scenario?

I dalje ćemo se baviti penzionerima i invalidima rada umesto da se bavimo kreativnim delovima društva, tehnokratijom i novom školovanom radnom snagom.

Miša Brkić

-----------------------------------------------------------

Krhka letelica

Kako pomiriti ove predloge struke i potrebu političara da brinu i o tekućim socijalnim pritiscima?

Ja sam to nacrtao kao jednu krhku mašinu na tri nivoa koja se kreće tako što oni koji je voze okreću pedale ali i balansiraju da se ona ne prevrne. Na prvom nivou su Dinkić i Jelašić, oni su baza sistema. Na drugom nivou su Cvetković, Đelić i Dragutinović. A na trećem nivou je Tadić koji balansira letelicom. Svi moraju da vrte pedale i istovremeno da balansiraju na svakom nivou i između njih. Znači, prvo mora da postoji jedinstven program, odnosno strategija izlaska iz krize i mora da postoji koordiniran tim. Na primer, ne može guverner da kaže da njega interesuju samo cene, on mora da vodi računa i o nezaposlenosti.