Неодрживе амнестије

Државна ревизорска институција (ДРИ) поново je и код прегледа пословања у 2009. години нашла бројна кршења прописа контролишући кориснике буџета. Свако кршење прописа требало би бити кажњавано. У противном, ширило би се безвлашће и закони и други прописи изгубили би сврху. Најмање се очекивало да директорка Агенције за борбу против корупције Зорана Марковић са тим не буде сагласна. Јер, корупција је у својој суштини управо прикривено кршење закона. А ипак је, на запрепашћење многих, баш та заштитница од корупције, устала у неку одбрану и амнестирање оних који су кршили закон, а за које је ДРИ најавила пријаве за гоњење и кажњавање.

„Политика” од 17. 12. 2010. године цитирала је њене речи да „треба видети шта је довело до повреде прописа, да ли су то сувише ригидни прописи или су буџетске ставке лоше постављене”. Заиста фрапантно становиште уопште и да не долази од тако важног јавног посленика за заштиту од кршења закона. Ригидан, значи строг, неумољив и неумитан, какви би и требали бити сви прописи, а не нејасни и шарени, као што су често. А ето, по директорки Агенције, која је у првом плану борбе против корупције, треба да буде опроштено онима који су нашли да су прописи баш такви и који су их стога кршили.

Има она још чуднији алиби за прекршитеље ухваћене од ДРИ. Очито сматра да је Скупштина код доношења закона о буџетима поставила лоше неке ставке, па су онда чак и за похвалу, по њеном мишљењу, они који су то исправљали трошећи новац на друге ставке, за које су они утврдили да су исправније. Тим путем, да има много лоше постављених ставки у буџету, могу бити и за похвалу одступања, која је ДРИ прогласила за неправилности, па чак и да има „сувише ригидних” прописа и против корупције, што и те грехе чини мањим.     

У наставку цитираног текста она прецизира своје становиште јасним речима: „нисам за црно-беле акције као што је да се одмах поднесу прекршајне пријаве, то неће решити узрок, то ће решити последице”, те да треба сачекати да буџетски корисници исправе грешке. А управо обратно, последице грешака су настале, а једино кажњавање за прекршаје би деловало превентивно на узроке, да корисници буџета олако праве и даље прекршаје у коришћењу новца, који порески обвезници тешко уплаћују.  

Она чак тражи да накнадно и прецизније меримо „неправилности” иако можда има и тежих грешака. Испред још понекога она рече: „највише нас занима колико ове уочене неправилности представљају у односу на укупан износ буџета” односно „колике су утврђене неправилности појединачног буџетског корисника у односу на буџет којим се располагало”. Очито и неправилности хоће да умањи процентом од укупног посла прекршилаца. Још чудније она наставља: „занима нас и да ли су неправилности последица незнања”, чега вероватно има, али не доврши мисао треба ли држати на одговорним местима корисника буџета – баш незналице. Незнање оног ко се прихватио одговорног посла никога – не оправдава.  

Др Милан Р. Ковачевић, Београд