После најаве руског амбасадора Александра Конузина да су „први разговори на највишем нивоу о евентуалној изградњи нуклеарки у Србији већ обављени, а да би у наставку требало прецизирати тај велики инвестициони подухват”, из кабинета председника Србије Бориса Тадића за „Политику” потврђују да се о тој теми није причало чак ни приликом недавне посете председника Русије Дмитрија Медведева.

Србија има мораторијум на градњу нуклеарки до 2015. године, па се зато о тој теми није могло разговарати приликом сусрета два председника, појашњавају из председниковог кабинета.

И у Влади Србије су категорични дасе нуклеарка неће градити. Забрана њихове изградње датира од 1989. године. Иако неки стручњаци сматрају да је тај пропис застарео, јер га је донела друга држава после нуклеарне катастрофе у Чернобиљу, министар енергетике Петар Шкундрић каже да не види никакву могућност за градњу нуклеарне електране. „Сагласно мораторијуму који постоји, ресорно министарство није предузимало никакве радње у смислу планирања пројектовања или изградње нуклеарних централа”, појаснио је он.

Ресорно министарство није априори против градње атомских централа у Србији, јер би то сигурно позитивно утицало на енергетску безбедност и стабилност Србије, каже Милан Будимир, задужен за односе с јавношћу у овом министарству. Међутим, ни он јуче није имао одговор на питање да ли је и од кога из Србије могла да потекне идеја о градњи нуклеарки, како је рекао руски амбасадор.

Истина, министар Шкундрић је у разговору за „Политику” у септембру као једну од тема предстојећих разговора с руским председником Медведевом најавио и изградњу нуклеарки у Србији.

Са становишта безбедности, нема разлога за бојазан од атомских централа, ако се зна да је Србија окружена са око 20 нуклеарних реактора на удаљености до 500 километара. Будимир указује да је изградња нуклеарки скупа и да државе све чешће улазе заједнички у тај посао. Изградња само једне атомске централе од око 650 мегавата кошта око две милијарде евра.

Амбасадор Конузин, како је „Политици” потврдила Јулија Ашина из руске амбасаде, више нема шта да изјави овим поводом, јер је у протекла два дана све рекао. Тако је остало нејасно од кога је тачно из Србије потекла идеја о могућој градњи атомске централе.

Божидар Ђелић, потпредседник владе и министар за науку, потврдио је „Политици” да је питање грдње нуклеарки у надлежности Министарства енергетике.

ЕПС ни са ким не преговара о изградњи нуклеарне електране, каже Драгомир Марковић, генерални директор Електропривреде Србије.

– Нема планова, као ни пројеката о изградњи нуклеарке, па самим тим ни намере о њеној изградњи у Србији. Још је на снази мораторијум о изградњи нуклеарки и не очекујем да ће се у наредних десeт година уопште градити такво енергетско постројење – рекао је Марковић.

Зорана Михајловић-Милановић, енергетски аналитичар, сматра да нашој земљи нису потребне нуклеарне електране у наредних 20–30 година. Она каже да Србија прво мора да задовољи сопствене потребе у оквиру пројектоване потрошње у следећих десетак година из садашњих и будућих енергетских постројења.

– Нема потребе градити атомску централу, ако знамо да постоји могућност да максимално искористимо све своје потенцијале – наглашава наша саговорница.

Она додаје да Србија мора да промени стратегију развоја енергетике и ту се нигде не помиње, ни између редова, изградња нуклеарке.

– Нормално је да све околне земље разматрају више могућности за изградњу постројења да би дошли до додатних количина електричне енергије. Ми, нажалост, немамо стратегију и „черупамо” наш електроенергетски сектор и потенцијале који нису мали. Прича о нуклеарним електранама у овом тренутку делује неозбиљно, што потврђује да наша држава нема јасан план.

Као разлог зашто би требало поразмислити о изградњи нуклеарке, енергетски стручњаци наводе економску рачуницу. Производња електричне енергије у њима је најисплативија у поређењу са свим другим горивима. Цена једног киловат-часа произведеног у нуклеарној електрани кошта два америчка цента, док тај исти киловат-час добијен из термоелектране на угаљ кошта око четири америчка цента, тврде стручњаци.

Нико од надлежних јуче није желео да лицитира где би се нуклеарке могле градити после истека „рока важења” мораторијума или када би он био укинут. Незванично се сазнаје да би то могло бити у атару Пожаревца или северно од Новог Сада. У сваком случају на Дунаву, где постоји капацитет за ваљано хлађење атомског постројења.

Подаци говоре да се сваки трећи киловат струје у Европи добија из нуклеарки, а у свету се више од 16 одсто укупне електричне енергије производи у таквим електранама. За најмање 50 година, у свету ће у сваком дому сијати светиљке на атомски погон, прогнозе су стручњака који се баве енергетиком.

Упитан да ли су Србији неопходне нуклеарке и колико је оправдан страх од градње атомских централа, Илија Плећаш, научни саветник Института „Винча”, каже за „Политику” да је познато да су нуклеарке биле узрок много мање жртава него други извори енергије. Поготово хидроелектране, које су у три велике катастрофе, у Индији, Бразилу и Италији, однеле на десетине људских жртава у једној секунди.

Он каже да га је обрадовала најава руског амбасадора да се разговара о градњи нуклеарки у Србији, додајући да је градња у нашој земљи једино могућа уколико парламент укине мораторијум.

Према речима Плећаша, колики је значај коришћења атомске енергије потврђује и то што готово да нема земље која нема своје атомске централе. Италијани планирају градњу нуклеарке у Албанији, јер су свесни да је то будућност, зато што се резерве угља и других енергената смањују.

Само Бугарска и Мађарска имају по четири нуклеарна реактора, Словенија и Хрватска по један у Кршком. У свету нуклеарне електране покривају 16 одсто потреба за струјом. Највише су заступљене у Литванији, чак 80 одсто, а за њом је Француска.

Јасна Петровић – Дејан Спалевић