Хуманизовано тржиште, морални капитализам, капитализам са људским ликом... само су неки од модела новог уређења који се у започетој дебати нуде као лек за актуелну глобалну економску кризу. Може ли један од тих модела, морални капитализам, бити одговор на изазове финансијске кризе. Професор Стивен Јанг, извршни директор организације The Caux Round Table, међународне мреже пословних лидера који промовишу морални капитализам, каже у разговору за „Политику” да о томе треба дебатовати.

По силини и последицама, криза као да је била изненађење за пословне и политичке лидере?

Изненадила је све, а оно што највише од свега изненађује јесте крах великих компанија на Волстриту. Фирме које су до јуче имале стотине билиона долара у свом портфолију једноставно су нестале, или су банкротирале или су морале да буду продате другим фирмама. А имамо и случај са глобалним осигуравајућим гигантом АИГ, који је имао имовину од једног трилиона долара, да падне под контролу америчке владе, чиме је прекршен темељни принцип слободног тржишта.

Још један разлог за изненађење и шок је да су ову кризу изазвали најбољи, најпаметнији и најплаћенији људи. Кризу нису изазвали глупи људи, него лидери који су завршили најбоље пословне школе. Обични људи шокирани су чињеницом да су лидери којима су веровали направили такву грешку и нису могли да је спрече. Тако да сада не знају коме да верују, кога да слушају. И то осећање обичних људи делимично објашњава политичку победу Барака Обаме, који је дошао као нов и чист глас.

Да ли је криза, како се ових дана може чути у неким дебатама, довела у питање темељне принципе капитализма?

Виђали смо овакве кризе и раније. Део кризе јесте у складу са традицијом капитализма, али део кризе показује да и даље постоји нешто дисфункционално у овом моделу капитализма.

Прва велика финансијска криза капитализма настала је у његовој колевци, Холандији, око 1620. године, и била је везана за лале. Почела је тако што су људи одлучили да масовно купују луковице лала, па су цене почеле да расту и онда је све више људи куповало све више лала, наручујући их годину дана унапред. Због тога су цене постале ирационалне у односу на стварну вредност лала и кад се то схватило цена је одмах пала а пуно људи је изгубило доста новца.

Следећа оваква криза била је у Лондону између 1718. и 1720. године када су се издавале акције компаније која је обећавала да ће из нових колонија британске империје донети разну робу у Енглеску, продати је и зарадити огроман профит. Настала је помама за тим акцијама јер су сви желели да купе њене акције и учествују у профиту, цене акција страховито су порасле, али визија тог профита била је илузија. Кад су купци акција схватили да неће бити профита, цене су пале. Жртва те кризе био је Исак Њутн, један од најблиставијих умова човечанства, који је куповао акције, направио је велики профит и онда схватио да је цена сувише висока, продао све акције и на томе много зарадио. Међутим, цене су наставиле да расту, он је опет купио нове акције по вишој цени, а онда су цене пале и он је све изгубио.

У Француској неколико година касније имали су сличну кризу са продајом акција компаније „Мисисипи” која је требало да развија француске колоније у Луизијани, да пронађе злато, дијаманте и донесе пуно новца. Сви су желели да купе њене акције, цене су порасле, компанија је издала још акција. То је била државна компанија и француска влада користила је приходе од те компаније уместо пореза. Компанија је издавала акције и узимала новац а после извесног времена људи су схватили да нема профита, тако да су цене колабирале.

Следећа велика криза била је двадесетих година када је развијен Волстрит и кад су почеле да се продају акције свих америчких компанија. Цене акције су расле и расле, све до 1929. године и онда су људи схватили да те компаније не зарађују много новца, па је цена акција пала. То је довело до велике депресије тридесетих година.

Овакве кризе зову се мехури – расту као мехур од сапунице и одједном пукну.

Ова данашња криза је исти тај феномен који се понавља.

То значи да за 400 година сви најпаметнији људи света, адвокати, филозофи, пословни људи, политичари, банкари, лидери држава нису решили овај проблем.

Да ли постоји заједничка нит свих тих криза?

Постоје две сличне нити.

Прва је да су све ове кризе настале на позајмљеном новцу, односно дугу. Људи који су пре четири стотине година желели да купе луковице лала или данас кад су се играли са хипотекарним кредитима, куповали су данас нешто како би зарадили у будућности. Пре кризе количина дуга драматично расте, а онда људи не могу да врате дуг, затим цене падају тако да они који су дали новац сада га губе и на крају сви губе. Постоји један графикон Америчких федералних резерви који показује како од 1922. године укупни дуг као проценат бруто домаћег производа почиње да расте пре 1929, затим пада у депресији, па опет расте у време Другог светског рата зато што се позајмљује новац да би се купили тенкови и бомбе, онда полако варира до 1980. године. И тада веома скаче, на 395 одсто БДП. Да вас подсетим, то је почетак владавине Роналда Регана. Разлика између енормног и пожељног раста дуга у односу на БДП била је 39 трилиона долара. То је новац који не може да се врати, тај новац је нестао и неки људи су га изгубили.

Друга нит тиче се основног закона понуде и потражње. У класичној економији имате цену и количину. Генерално гледано што је цена виша, нижа је количина, понуда. А кад имамо „кризе мехуре”, одређивање цена постаје ирационално и тржиште не функционише. Јер, оно што се дешава у мехуру је – што је виша цена, већа је и количина, понуда. У финансијским кризама цене су све више и више, онда одједном људи схвате да не постоји тржиште за тај производ и он престаје да се продаје. Тада тржиште стаје и колабира, а друштву остаје сувише производа које нико не жели да купи.

Тврди се да је грамзивост узрок кризе на Волстриту. А шта је њен узрок у реалном сектору?

Страх. Компаније смањују производњу, отпуштају раднике, људи се плаше да ће изгубити послове, потрошачи се плаше да ће остати без новца. Нико не купује кола и ауто-компаније колабирају, отпуштају раднике...

Затим се, као у најбољој традицији социјализма, појављује држава да спасе све те компаније?

У вези са тим у Америци се води велика дебата да ли држава долази да би помогла компанијама или да би спасла финансијски систем. Већина људи у финансијама и економији слаже се да влада мора да интервенише и омогући да финансијски систем функционише. Али, две велике ауто-компаније, ГМ и Крајслер, траже помоћ од владе. Међутим, проблем ове две фирме није криза капитализма и система, већ њихов „приватни” проблем јер су донеле погрешне пословне одлуке и зато влада не треба да их спасава. Демократска странка, чија су радници бирачка база, слаже се да су компаније правиле велике грешке, али упозорава да ако те фирме престану да раде 50.000 породица неће имати посао и приход. И да зато морају да помогну радним људима.

С друге стране има озбиљних упозорења да је то приближавање социјализму и да ако влада даје паре, онда треба и да надгледа компаније. Из тих кругова стижу оцене да је све то глупа идеја, јер оно што смо научили од социјализма и комунизма је да су бирократе веома лоши пословни људи. Тако да Америка сада има велики проблем.

У дебати око начина изласка из кризе немачка канцеларка Ангела Меркел споменула је модел хуманог тржишта?

Ми користимо појам морални капитализам. И било ми је веома драго да 4. новембра чујем француског председника Саркозија када каже „морамо да морализујемо капитализам”. Криза је довела идеју наше организације у жижу интересовања.

Шта подразумева концепт моралног капитализма?

Тај концепт почива на идеји повезивања бриге за друге људе и профита. Многи ће рећи да то није могуће јер кад се мисли само на профит не размишља се о муштеријама, радницима, човековој околини... јер то само повећава трошкове и смањује профит.

Ми кажемо да је могуће и да се морају решити два проблема. Први је питање – да ли људско биће може да буде добра и морална особа или живи само за себе и своју личну моћ. Други је дилема како истовремено направити профит и задовољити потребе других људи.

О првом проблему ми кажемо да су људска бића и себична и морална. И зато се мора организовати едукација са подстицајима како би се себичност избалансирала с бригом за друге. Зато је наш мото „сопствени интерес уз бригу о другима”.

Тај се лепо види у актуелној финансијској кризи – велике америчке банке нису гледале у будућност, већ су размишљале само о својим краткорочним интересима. Ситибанк и Мерил Линч у последњих годину дана направиле су профит од 700 милиона долара на контаминираним хипотекарним кредитима, а онда су у кризи изгубиле милијарде долара. То је био глуп посао зато што нису размишљали о свим последицама.

Што се тиче другог проблема – профита, сматрамо да истанчанија анализа пословања мора да обрати пажњу на нематеријална добра.

Традиционални марксизам и капитализам сматрају да је само новац – капитал. У том контексту гледа се само финансијски биланс стања и колико је новца зарађено. А ми тврдимо да пословање садржи пет различитих врста капитала. Прво, слажемо се са традиционалним начином размишљања, да постоји финансијски капитал. Али, постоји и физички капитал, то је опрема и технологија. Затим постоји људски капитал – ако компанија има глупе раднике, пропашће. Следећа врста је репутацијски капитал, добро име. Затим постоји друштвени капитал. Он постоји унутар и ван пословања. Капитал унутар пословања су култура, вредности, управљање, квалитет руководства и стратегија. Друштвени капитал ван предузећа је у друштву и власти. На пример, висока корупција, лоше образовање, висок ниво криминала, лош јавни превоз, слаб квалитет телекомуникационих и банкарских услуга, мали ентузијазам људи ... значе низак социјални капитал. Глобално правило гласи – земље које имају највиши друштвени капитал су најбогатије и имају најбоље пословање.

Даћу вам добар пример за ову тему који сам чуо кад сам стигао у Београд. Рекли су ми да је Београд познат по клубовима и ноћном животу на сплавовима и да ће за новогодишње празнике у ваш град доћи 30.000 Словенаца и трошити новац. Зашто они долазе овде, а не иду у Рим, Атину или Беч. Долазе овде због угледа, због репутације, због доброг имена, јер знају да ће се у Београду добро провести, да су људи добри, да су ресторани добри. Та репутација одсликава реалност, то није мит и илузија. Због тога се неће десити финансијска криза, јер су Срби произвели квалитет у прошлости и имају углед коме се верује и потврду да ће сличан квалитет пружити у будућности. Толико Словенаца ће потрошити извесну суму евра и то је пуно новца који стиже у Београд. Пример није софистициран, али је тачан.

Колико ће трајати ова криза, то питање интересује све људе на планети?

Дуго. Зато што она сада има утицај на стварну економију, а износ дуга је огроман. Биће веома тешко и болно зарадити толико новца кроз реални рад да би се отплатио тај дуг. Људи нису свесни колико ризика постоји са кредитима, нема капитала, има само гаранција иза којих не стоји новац.

Процена гаранција по контаминираним зајмовима је између 36 и 61 трилион долара. У свету нема толико готовине и нико не зна како да се извучемо из ове ситуације.

Требаће пуно времена да се врати поверење људи.