„Луксуз” да књиже, а не плаћају пореске обавезе, могу себи дозволити само јавна предузећа и она која су држави, обично због куповине социјалног мира, значајна, каже у разговору за „Политику”, Милица Бисић, директор ревизорске куће КПМГ – Београд, и бивши заменик министра финансија, коментаришући објављену листу 100 најдужника у Србији.

Пореска управа је објавили спискове највећих пореских дужника, али су међу њима махом фирме које су у стечају по 10 година или су избрисане из АПР. Шта је с активним фирмама?

Иако парадоксално, објављивање спискова највећих пореских дужника је добра последица начелно потпуно погрешне измене закона.

Шта је ту добро?

Добро је то што је сада свима, потпуно јасно колико је у лошем стању Пореска управа. Оно што годинама мучи савесне пореске обвезнике, до којих изгледа никоме није стало – неопростиво нетачне, неажурне и неповезане пореске евиденције – сада су постале свима очигледне. Данас најчешће и потпуно погрешно свака филијала републичке или локалне Пореске управе има неке „своје” податке о „својим” пореским обвезницима или појединим јавним дажбинама па их онда међусобно „пешке” размењују, сабирају и одузимају.

Небрига о пореским евиденцијама види се и у непоштовању основног правила сваког рачуноводства, па и пореског, да се ненаплатива потраживања искњиже. Зато је и могуће да се на листи 100 највећих дужника појави 87 предузећа која су или у стечају или су брисана из регистра. Ови дугови се морају водити одвојено од редовних, јер се овако добија папазјанија звана списак највећих дужника која у потпуности искривљује слику стварног извршења пореских обавеза.

Оно што је лаичка јавност вероватно очекивала, што је, верујем, било у позадини доношења измене правила о пореској тајни, да се на овој листи нађу имена „проказаних” богаташа, сасвим су изостала.

Због чега?

Прво, због тога што у највећем броју случајева они у свом сопственом интересу редовно измирују своје пореске обавезе. Друго, што „луксуз” да књиже, а не плаћају пореске обавезе могу себи дозволити само јавна предузећа и она која су држави, обично због куповине социјалног мира, значајна. Једна од индикација истинитости ове констатације је и да највећи број малобројних „активних” великих дужника са списка припада управо оваквим предузећима. Било би занимљиво видети листу следећих 100 великих дужника. Верујем да би на њој нашли и многа локална јавна предузећа и општине.

Шта показује чињеница да је први човек ПУ морао да се извини градоначелнику због нетачно изнесених података о дуговима града? Да ли би по Вама први човек требало после овога да поднесе оставку?

Неправедно би било сву кривицу свалити само на Пореску управу. Како се може очекивати да ова установа буде у добром стању, ради ефикасно и непристрасно, када је уместо професионализма и знања за рад и напредовање у њој примарна партијска препорука.

Уосталом, ПУ се не може кривити за саму измену којом је омогућено објављивање имена дужника, а која сведочи о дубоком неразумевању и пореско правног односа и шта ко у њему ради. Чак и под претпоставком да су све евиденције тачне, не разумем на који начин се степен наплате пореза побољшава објављивањем појединачних дужника. Да ли неко верује да рад ПУ може бити замењен моралном осудом јавности? Или је за санкционисање нерада ПУ потребна подршка јавног мњења? Да и не помињем последице које по физичку безбедност појединаца може имати објављивање оваквих података. Или је све заиста само подређено јефтином популизму? У овом случају, он је само показао сав немар, нерад и запуштеност најважније установе у свакој па и у нашој држави.

Да ли је за то одговоран само први човек ПУ и на које кораке ће се он одлучити овим поводом, питања су за њега и оне који су га поставили на ту дужност.

Шта ПУ недостаје да буде ефикаснија?

Да би пореске евиденције биле ажурне и тачне, што је и основна претпоставка за ефикасан и делотворан рад пореске контроле, неопходно је да се изгради јединствен информациони систем. Он подразумева да се за сваког обвезника у јединственој бази књиже сва задужења и уплате по основу свих јавних дажбина биле оне републичке или локалне. При томе, у ово информатичко доба само књижење у највећем броју случајева не значи физичко писање и брисање у некој великој књизи, већ аутоматско електронско евидентирање промена. Неопходно је повезати већ постојеће елементе попут регистра пореских обвезника, различите базе података о појединачним порезима и централну и локалну администрацију. Наглашавам да јединствен информациони систем нема никакве везе са жељеним нивоом фискалне (де)централизације који ће одредити обим овлашћења за приступање јединственом информационом систему појединих организационих јединица Пореске управе.

Како коментаришете то што је влада приморала пословне банке да од 1. јуна оне врше контролу наплате пореза и доприноса?

То је још једна погрешна одлука која показује неразумевање пореских питања. Прво, банке не могу и не треба да преузимају посао ПУ. Друго, тиме им се намећу непотребни административни трошкови и тако поскупљује платни промет што ће коначно опет платити грађани и привреда. И треће, а практично најважније, овом се одлуком не може постићи жељени циљ.

Зашто?

Зато што послодавци који не плаћају ове дажбине по правилу зараде исплаћују готовински или припадају већ поменутом зачараном кругу (реструктурирање, стечај, јавна предузећа, општине...). А баш сам радознала шта ће бити кад банка забрани исплату нето зарада радницима неког предузећа у реструктурирању.