Парадокс јаког динара

Србија обитава у паралелној економској стварности у којој економски закони престају да важе.Запосленост непрекидно опада, инфлација лудује и обара европске рекорде, дефицит трговинског и текућег биланса је перманентно у великом минусу, задуженост расте – а динар поново јача.

То је заједнички подухват Владе Србије, Народне банке Србије, али и иностраних кредитора. Мотиви сваке од страна у овом „удружењу” су другачији, али ће ефекти подухвата завршити лоше по Србију. Криза која следи биће драматичнија од ове кроз коју домаћа економија тренутно пролази.

Држава се непрекидно задужује и тај прилив кредита повећава понуду девиза, доводећи до слабљења евра и јачања динара. Девизно тржиште не прави разлику између девиза које су дошле путем кредита, или оних које потичу од инвестиција или извоза. Што је девиза више, то им је вредност исказана у динарима мања – под условом да НБС не интервенише на девизном тржишту.

Ситуација умногоме подсећа на године које су претходиле економском суноврату започетом с јесени 2008. године. Уз једну битну разлику. До 2008. реално јачање динара било је последица прекомерног и непродуктивног задуживања приватног сектора, а сада се задужује држава – такође прекомерно и најчешће непродуктивно.

Да ли се држава задужује директно узимањем девизних кредита или динарски – емитовањем динарских хартија од вредности – готово је свеједно. Како је домаћа нето-штедња негативна, како Србија као целина троши много више него што зарађује, недостајући новац може доћи само из иностранства – било директно од иностраних кредитора или индиректно, кроз домаћи банкарски сектор.

Мотив државе у овом процесу је јасан – до избора треба спречити финансијски колапс и сачувати социјални мир по сваку цену. Да би се то остварило, буџетски дефицит треба покрити, а динар ојачати како би индексирани кредити привреди и грађанима били сношљивији. На сцени је скривено, али активно преливање новца са државе на дужнике и банке, не само кроз директно субвенционисање камата, већ много више, кроз јачање динара. Грађани ће моћи да троше и да купе више увозне робе или ће лакше отићи на летовање у иностранство. Све то можда може помоћи да на изборе изађу освежени и мање незадовољни.

Тако се стигло у ситуацију где укупан спољни дуг мења структуру – повећава се учешће државе, а смањује учешће приватног сектора. Како се кредити државе морају вратити, цех ће платити порески обвезници и будућа буџетска потрошња.

Истовремено, држава шаље и охрабрујућу поруку својим кредиторима – јесте да кредите непрестано узимамо, тачно је да грцамо у дуговима, али ћемо сутра продати сву преосталу државну имовину да би их вратили. Рачунајте на нас.

Кредитори, на другој страни, имају само један мотив – камате које се у Србији могу наплатити у просеку су највеће у Европи. Кредитори могу бирати да ли ће новац, са огромном зарадом, улагати у вредносне папире НБС или у обвезнице Министарства финансија или ће кредитима сатирати грађане и привреду.

Кључна спона која хармонизује интересе инокредитора, домаћих дужника и државе је НБС са својом монетарном политиком. НБС воли када је динар јак, без обзира на страшне последице које то има по економски систем Србије.

Јак динар привремено делује антиинфлаторно.

НБС зато наставља да ради оно што већ годинама ради, а то је да јаким динаром скрива инфлацију и гура је под тепих. Одржавањем јаког динара (политика тзв. монетарног сидра) вештачки се снижавају увозне цене, а тиме и инфлација. Помаже и када државни монополи своје цене не подижу (на чему НБС увек упорно инсистира), па то оставља простор да приватни монополи и картели подижу своје цене.

Политиком јачања динара, НБС помаже и предизборне напоре Владе Србије одлажући финансијски колапс. Механизам је до сада функционисао сјајно, уз аплаузе и ММФ-а и домаће стручне јавности, па нема разлога да се тако и не настави.

НБС својом монетарном политиком помаже и инокредиторе. Да би се прилив кредита наставио, каматне стопе морају остати на високом нивоу, а НБС то обезбеђује. То, међутим, није довољно. Странци се морају ослободити и страха од пада динара и губитака које то може произвести. НБС зато шаље јасну поруку – пад динара ћемо увек спречавати огромним интервенцијама на девизном тржишту, позајмљеним новцем дакако, али јачање динара нећемо спречавати, јер нећемо интервенисати. Обневиделој јавности ће се објаснити да су све то тржишни феномени, а са тржиштем и његовим законима се не полемише. Бар не у Србији.

Јачањем динара неминовно ће се прекинути досадашњи тренд благог поправљања трговинског и текућег биланса, а дугови презадужене Србије наставиће да расту још неко време. Високе камате могу прикрити инфлацију, али ће онемогућити опоравак привреде.

Пре или касније, доћи ће тренутак када ни високе домаће камате, ни прецењени курс, ни обећање продаје државне имовине неће бити довољни да странци наставе кредитирање Србије. Прилив кредита биће заустављен, а Србија ће стрмоглаво улетети у валутну, дужничку и банкарску кризу – истовремено. Овај сценарио је за длаку избегнут крајем 2008. године интервенцијом ММФ и бечким договором банака да новац из Србије не повлаче.

Самостални пословни консултант