Државни ревизор Радослав Сретеновић поприлично је минулих недеља уплашио оне исте државне званичнике који су за њега причали да је плашљив. Прво је на више од 8.000 страна објавио трећи извештај о ревизији буџета. Затим су се у 47 институција, чији су завршни рачуни за 2010. годину прочешљани, узмували правници, књиговође, писала саопштења за јавност, сазивале конференције за новинаре, звонили телефони у министарствима, градовима и јавним предузећима. Сретеновић је свој службени мобилни тих дана најчешће искључивао. Можда и због тога што су се поједини државни функционери навадили да га зврцкају, а можда и да би, без ометања новинара, на миру написао пријаве против одговорних које ускоро треба да однесе у надлежне судове.

Затим је Сретеновић, таман кад су прозвани почели да трљају руке након критике градоначелника упућених на његов рачун, подсетио Ђиласа да по закону има овлашћења да предложи његово разрешење. И то у Србији, земљи у којој реч политичара и даље има много већу тежину него реч представника независне институције. И у ситуацији кад је под притиском, јер саветовати некога како да ради свој посао – такође је притисак. То би градоначелник требало да има на уму.

Ово није први пут да, после ревизије буџета, Сретеновићу преседне јануар. Тако је прошле године породична драма, у којој је погинуо Сретеновићев таст, напрасно, свега неколико дана после објаве извештаја, доспела на насловне стране таблоида. И то чак шест месеци после несреће. Кад је јавност почела да чепрка по извештајима које је објавио, један део медија сматрао је да је важније чепркање по рани породице Сретеновић.

Они који ревизора добро познају кажу да би као рођени Нишлија стање у српским финансијама најрадије описао с три речи „леле, леле, леле”. Критичари му замерају да се закона држи као пијан плота и да му је учинак скроман, јер за злоупотребе новца из буџета још нико од прозваних није озбиљно одговарао. Захваљујући њему и запосленима у Државној ревизорској институцији, грађани Србије сазнали су да се новац пореских обвезника троши на поправке зуба и одмор у бањама запослених у јавним предузећима, пословне ручкове синдикалаца, да се непописана државна имовина мери милијардама, да се на јавне набавке ненаменски потроши више од 80 милијарди динара, да се појединим фирмама плаћају и незавршени послови, привилегованима опрашта путарина…

Рођен је 1953. године у Нишу, где је дипломирао на Економском факултету. Радио је у бившем СДК, затим у Служби за платни промет, у НБС-у на различитим пословима, поред осталог и као виши стручни сарадник, саветник инспектора, помоћник директора Филијале у Нишу. Кад је, после седам година од демократских промена, Сретеновић изабран за ревизора, у џепу је имао партијску књижицу ДСС-а. Ишчланио се из странке у јулу исте године да би, како је рекао, „струку одвојио од политике”. За рад на инспекцијским и ревизорским пословима усавршавао се у бившем СДК и у иностранству – Лондону и Атини. Говори руски и пољски језик. Ожењен је и отац двоје деце.

Аница Телесковић