„Југо Америка”, или „посао века”, како су извоз првог аутомобила из неке земља источне Европе у САД назвали медији, био је последњи велики економски пројекат велике Југославије. О томе како је почело, текло и шта се све дешавало у Крагујевцу и Америци средином деведесетих година прошлог века говори за „Политику” Тома Савић, у то време заменик директора фабрике аутомобила и главни оперативац у пројекту „Југо Америка”, односно „Југоманије”, како су о извозу „југића” у САД извештавали тамошњи медији.

Повод за разговор је књига „Југо – најгори ауто века” америчког аутора Џејсона Вујића.

– Вујић је прошле године био мој гост. То је добра књига, али наслов је маркетиншки трик, он хоће да прода свој производ. Одмах сам му рекао да се не слажем са формулацијом наслова. „Југо” није био сјајан, али свакако није ни најгори ауто свих времена. Главно питање је шта су купци могли да добију за 4.000 долара. То је, у историји, била најнижа цена за коју сте могли да купити један ауто. Први следећи је био неки мали „Маздин” ауто, који је коштао 5.900 долара. „Југо” су најгорим аутом прогласили они који га никад нису видели, а мени и данас стижу писма од пријатеља из Америке који имају читаве флоте „југића”, одржавају их и возе их.

Ко је био иницијатор пројекта? Каква је била улога вас из „Заставе“, каква наших политичара?

Иницијатор посла био је амерички контроверзни бизнисмен Арнолд Хамер. Он је у то време доста радио са Русијом и био је специјалиста за трговину са земљама такозваног источног блока. Имао је намеру да са нашом државом направи дугорочни уговор о стратешкој размени. Они нама угаљ, нафту и остале енергенте, а ми њима наше производе. Било је речи и о аутомобилима, али се Хамер на крају повукао, пошто је видео да ми не располажемо довољним асортиманом производа. Он је довео Малколма Бриклина, који је после водио читав посао. Био је прави мајстор да покрене посао, да га маркетиншки уздигне и стави на ноге, али, нажалост, и врло успешан да упропасти посао. Наша држава је стала иза пројекта, будући да се од извоза очекивао велики прилив девиза. Ми из „Заставе“ смо имали улогу да направимо ауто за америчко тржиште.

Шта су Американци рекли кад су први пут видели „југо“?

Хамер га је први пут видео у Лондону. „Застава“ је тада доста извозила. Овде, у „Застави“, они су први пут видели „југо“ 15. маја 1984. Одмах су рекли да то не може проћи. Наш ауто није испуњавао ни комерцијалне стандарде, ни прописе. Безбедност и еколошки проблеми одмах су уочени. Морали смо да подигнемо квалитет и извршимо више од 400 измена на ауту. Требало је да откажемо неким добављачима, што је до тада било незамисливо из политичких разлога. То смо прво урадили са две фирме са Косова, фабриком амортизера и акумулатора. Онда са још неким српским фирмама и нашли стране добављаче. Први пут смо у „Застави“ освојили технологију са безоловним бензином. Морали смо да натерамо тадашњи „Југопетрол“ да почне да производи безоловни бензин. Дигли смо целу државу на ноге. Први пут су уведени маршрутни возови до Бара, а Лука Бар је била оспособљена да прима велике бродове који су могли да понесу и до 7.000 аутомобила.

Како је изгледао Крагујевац 23. јула 1985, када пут Америке креће први контингент „југића“.

Било јеопштенародно весеље, а у Крагујевац су стигли и Бранко Микулић, и министри, и Бриклин са свитом од преко стотину дилера. Морали смо о свему да водимо рачуна. Американци не седе за четвртастим столовима, јер се, како кажу, никад не зна ко ће се осетити запостављеним. Морали смо да набавимо округле, пошто их није било у хотелу „Шумарице“. Звали смо београдски „Интерконтинентал“ да нам помогне. Сећам се да смо у кругу „Заставе“ засадили једну брезу, као дрво пријатељства. Американци су донели своју земљу. То дрво је изгледало некако шугаво и брзо се осушило. Годину дана касније морали смо да засадимо ново. Први контингент „југића“ није био потпуно комплетиран, па је морао да се врати у фабрику. То су провалили новинари, ја то и нисам знао. 

Кажете да је пројекат у САД назван „Југоманија“!

У луци у Балтимору било је стотине телевизијских екипа и представници америчке државе, која је, такође, стајала иза посла. Наслови у новинама су били „Југоманија у САД“, а медији су извештавали да се редови за „југо“ праве још у три сата ујутро. У Америци је тада први пут заживео наш „специјалитет“ – платиш ауто, а онда чекаш. Бриклин је, иначе, имао мегаломански план. Прве године требало је да произведемо и продамо 30.000 „југа“, а шесте године 272.000. Не знам колико је то било реално, с обзиром на то да су „Заставини“ капацитети тада били 200.000 возила. Ми смо тада морали да угасимо и линију за „фићу“. Америчко тржиште је просто гутало све што бисмо направили, и све до 1988. нама није био проблем да продамо, него да произведемо.

Када и зашто пројекат почиње да посустаје?

Завист конкуренције и њихове „прљаве игре“ доводе до тога да „Конзјумери рипортс“, иначе угледни часопис, објави текст у коме се каже да је „југо“ непоуздан ауто. То је било крајем 1986. или почетком 1987. Претходно смо имали два „опозива“, отприлике као сад „Тојота“. Први пут смо морали да повучемо аутомобиле са тржишта због појасева, а онда јер су прогорели клипови. Ипак, то није тако утицало на продају као негативна медијска кампања. Истовремено, хрватска емиграција је организовала протесте, а сећам се да су неки од натписа били: „Не купујте српско комунистичко ђубре“. Велики расипник Бриклин продаје свој удео једном инвестиционом фонду, чији људи нису имали везе са аутомобилима, а у Југославији почињу проблеми. Сви смо се смејали када смо у новинама прочитали процену ЦИА да ће у нашој земљи доћи до грађанског рата. Посао је, делом, пропао и због фиксне цене од 4.000 долара. Пре свега због поремећеног односа марке и долара, у корист долара. Репроматеријал смо куповали за марке, а марка је за шест месеци нагло пала. Све је кренуло низбрдо и фирма „Југо Америка“ је банкротирала. Ипак, „југо“ се у САД продавао све до увођена санкција, маја 1992. За седам година, „Застава“ је у Америку извезла нешто мање од 140.000 „југића“, за око 350 милиона долара.

Бране Карталовић