Последице кризе и најаве њеног продубљавања натерали су поједине креаторе економске политике да трагају за новим моделима развоја. Једна од идеја (гувернера хрватске централне банке Жељка Рохатинског)јесте да се економски развој финансира домаћом штедњом пошто ће у будућности бити нездраво узимати нове кредите и тешко прибављати директне стране инвестиције. Слични проблеми могли би да задесе и Србију која је у међувремену„појела” све приватизационе приходе.

Друга идеја о финансирању развоја стигла је пре неки дан у Министарство финансија и владуа послата је са адресе српске индустрије осигурања. На питање шта садржи предлог, Небојша Дивљан, први човек осигуравајуће куће „Делта Ђенерали”, каже:

–На развијеним тржиштима осигуравајућа индустрија је велики инвеститор. Кад погледате билансе великих осигуравајућих компанија, они су веома близу водећим банкама. А кад то исто погледамо у Србији, ту су разлике вишеструке. „Алијанс”, „Акса” или „Ђенерали” су велике фирме због огромних портфолија животних осигурања, јер суживотна осигурања пре свега штедна осигурања. У земљама еврозоне укупнаштедња просечног домаћинства састоји се од улагања у банкарске депозите, инвестиционе фондове, берзанске акције и осигурање живота. Банкарски депозити чине 35 одсто штедње једне породице. У инвестиционе фондове уложено је 18 одсто кућног капитала, у пензионе фондове 12 одсто, у осигурање живота 21 одсто, а у остало (на пример, акције на берзи) уложено је 14 одсто кућне уштеђевине. У Србији банкарски сектор држи 95 одсто штедње грађана, у осигурање живота и инвестиционе фондове породица је уложила по два одсто и један одсто у пензијске фондове.

Што је Европљанин инвестиционо паметнији од грађанина Србије?

Зато што има свест да сам мора да обезбеди своју старост, а просечан Србин још бојажљиво перципира ту реалност.

Ми смо имали такав систем социјалне сигурности да људи уопште нисустекли навику да се старајуо властитој будућности,а штедна животна осигурања управо дају такву могућност.

Ко ће да мисли на будућност кад је садашњост тешка?

Циљна група за животна осигурања је средња класа, они који сада могу да одвоје 30 или 50 еврамесечно.

Али, једно је питање културе штедњеа друго је да се нигде животно осигурање није развило само подизањемсвести о неопходности штедње већ и уз помоћ пореских стимулација.

Зашто пореске стимулације и шта је ту интерес државе?

Зато што се у животном осигурању прикупљају најквалитетнија дугорочна средства, штоједобаринвестициони потенцијал за економију сваке државе. Банкарска штедња у Србији се мало користи за дугорочне инвестиционе пројекте због многоразлога али и због тога што банке имају привлачнијих начина улагања.

Индустрија осигурања предлаже држави да порески стимулише сакупљање, рецимо, сто милиона евра премије годишње од животних осигурања.Тих сто милиона годишње,ми можемо да уложимо у двадесетогодишње обвезнице државе, а са тиме држава може да прави путеве, гасна складишта, електране и друге инфраструктурне објекте.

У систему осигурања живота постоји елемент дугорочности. Предност штедње у банци је мобилност средстава, улагања у акције нека врста шансе за остваривање високих приноса, а улагање у осигурање живота дугорочно обезбеђује сигурност.

Дакле, то је неколико модела улагања, инвестирања становништва. Кључ игре је да осигурање жели дугорочне пласмане и, док се други финансијски сектори устежу да улажу на дуги рок са нижим каматама, нама то одговара.

Животна осигурања се разигравају само уз пореске подстицаје. И имају двоструку улогу, да науче грађанина да се сам стара о својој будућности и да прикупе најквалитетнија средства за инвестиције.

Какви су подстицајиза прикупљање тих пара?

Ми смо дали једноставан предлог модела који је примењен у Француској. Он каже да ако неко најмање пет година сваке године уложи извесну суму у животно осигурање, држава треба да му врати 25 одсто од плаћене премије повраћајем неког од његових плаћених пореза.

Наравно, нама је потпуно јасно да је врло деликатно предлагати држави било какве пореске олакшице у данашњем тренутку. Али, и да је наш предлог примамљив јер ако држава врати евро из текућих буџетских прихода, добија четири евра инвестиционих потенцијала.

Ми мислимо да је то јефтиније него да се држава задужује или да то ради кроз концесије. Аутопут према Јадрану може, у основи, да се финансира оваквим моделом. Верујемо, дакле, да за дугорочне инвестиционе пројекте државе не постоји бољи извор од штедње из животног осигурања.

Не радимо ми то само да бисмо помогли држави, већ да помогнемо себи а убеђени смо да је то корисно за становништво и државу. И у томе су сагласни сви из индустрије осигурања.

Није то нешто што може да се реши за месец дана али о томе треба да се разговара и да се не пропушта потенцијал који лежи на дохват руке.

А шта би могло одмах да се уради?

Прво и најлакше за разматрање јесте замена обвезница старе девизне штедње. Осигуравајуће компаније купиле су од државе тих обвезница за око 210 милиона евра и оне доспевају за наплату од 2010. дo 2016.године. И без пореских олакшица и концепта стимулација ми смо спремни ако држава хоће да то заменимо за дугорочније обвезнице. Дакле, то ништа не кошта и може да се заврши одмах. Ми њима побољшавамо „кеш флоу“. Држава ће 2010. имати неке обавезе по основу старе девизне штедње и ми јој кажемо да хоћемо да то заменимо обвезницама које доспевају, рецимо 2025. годинe.

Миша Бркић

-----------------------------------------------------------

Монополи и лобији

Индустрија осигурања је оптужена за монополско удруживање?

Ради се о једном баналном акту, о препоруци која није ни спроведена, а Антимонополска комисија је прогласила да је то забрањени споразум.Замислите, комисија признаје да та препорука није произвела никакве последице али тврди да је постојала намера. Међутим, ми смо мирни и уверени да ће оваква одлука комисије пасти на вишим инстанцама. Наша индустрија по својој природи мора да формира неке заједничке принципе тзв. управљања ризиком како би се спречило хазардерско пословање које, на крају, плате грађани. Бар је у Србији грађанима ово довољно познато. И у свету, антимонополска тела пазе да заједнички принципи не пређу у зону картелских споразума. На тај нови елемент сви треба да будемо спремни. Али овај случај је далеко од доброг почетка. Нисмо обелоданили ружне околности, као ни неприхватљиво лобирање којим је отворен овај поступак, јер смо уверени да ће виша инстанца препознати да овде нема никаквог споразума.