У најмање у 27 одсто раскинутих уговора о продаји друштвеног капитала у предузећима, приватизација је изневерила очекивања, а из објављених текстова у нашој серији о њеном „лицу и наличју”, видело се да су последице тешке. Основни циљ спровођења приватизације, тако бар пише у закону, био је ,,стварање услова за развој привреде и социјалну стабилност”. Јавност је очекивала препород српске економије, убрзани раст друштвеног богатства и раст запослености. Бранко Павловић, директор Агенције за приватизацију од априла до јула 2004. године, адвокат и консултант малих акционара у више приватизованих предузећа, у разговору за наш лист каже да су многа обећања и очекивања од приватизације спроведене на „српски начин”, најблаже речено, била нереална.

„Пре свега”, каже Павловић, „приватизација није смишљена да би се друштво развијало, па је беспредметно разговарати о расту друштвеног производа.”

У датим условима приватизације, додатна грешка политичара била је у томе што су одлагали нужне резове у привреди. Из њиховог угла, черупање остатака вредности у тим предузећима и опстајање на власти краткорочно је било добро. За све нас остале то је значило чисти губитак који превазилази, на пример, једногодишњи буџет Београда.

Коме је Закон ишао наруку?

Приватизација у Србији је почела 1989, а Закон о приватизацији из 2001. је представљао потпуно другачији концепт и много лошији од онога који смо имали у претходној деценији. Уместо да се уреди макроекономски оквир, закон је превасходно ишао наруку крупном страном капиталу, затим капиталу стеченом криминалним активностима, па затим домаћим политичарима и, тек на крају, домаћим такозваним тајкунима. Ови последњи су највише медијски експлоатисани управо зато да би се замаглиле прве три категорије.

А штета?

Штета никада неће бити надокнађена, пошто по различитим основама, и најчешће сасвим мимо приватизације, она износи више десетина милијарди евра, али би променом власти била створена могућност да се знатан новац одузме.

Ко је платио највећи цех приватизације и зашто?

Цех увек плаћају грађани. Питање је само да ли ће кривци платити макар мањи део цеха свом својом имовином и да ли ће бити лишени слободе на веома дуго време. Први „део рачуна” у знатној мери су успели да избегну да плате запослени у јавном сектору, али сада се дуг полако сваљује и на њих. Најгоре је што ће нечију похлепу, државну глупост и политички кукавичлук плаћати наша деца.

----------------------------------------------

„Исисавање” капитала

Примењивани механизми „исисавања” капитала из купљених предузећа су једноставни, каже Бранко Павловић.

– Купци предузеће презадуже, а новац од кредита или робе извуку на неко друго предузеће у свом власништву или повезаних лица – описује Павловић ову операцију, која није непозната. – Ако је реч о добрим предузећима, измисли се посредник за продају робе купљеног предузећа, који је, гле чуда, такође у власништву истог власника. Тако се онда роба посреднику продаје по ниској цени, а посредник ту робу затим по вишој цени продаје купцу.

На тај начин, објашњава наш саговорник, целокупна добит остаје изван приватизованог предузећа и често се користи за извршење инвестиционих обавеза или плаћање наредних рата продајне цене и слично.

– Тако купац приватизованог предузећа, у ствари, парама тог предузећа извршава своју обавезу да инвестира у њега или обавезу из социјалног програма. Познати су случајеви у којима се једно предузеће задужи за дизел, друго за семе и ђубриво, а и тај дизел и то семе и ђубриво оду бесплатно трећем приватизованом предузећу. Прва два, наравно, пропадну, а треће прода своју робу преко посредника, на већ описани начин и сва се та вредност из сва три предузећа слије у практично фиктивну фирму „трговца” са једним или двоје запослених.

Штета је ненадокнадива

На питање како најбрже и најјефтиније отклонити последице неуспелих приватизација, директор Центра за економска истраживања у Институту економских наука др Данило Шуковић каже да је то немогуће.

– Штета од лоше вођених и корупцијом и криминалом испуњених приватизација је непроцењива. Последице се могу само делимично ублажити, под условом да влада доследно примени препоруке ЕУ о преиспитивању спорних приватизација. Но, за то су потребне јаке и независне институције, што ми нажалост немамо – каже Шуковић.