Бранислав Јоргић

Уколико стање и вредност српске привреде посматрамо пратећи кретање берзанског индекса најликвиднијих акција Belex15,ситуација језнатно лошија него у октобру 2005. године, кад је стартна вредност тог берзанског показатеља била 1.000 поена. Имајући у виду да је прошлу седмицу тај најважнији берзански индекс завршио са 806,19 поена, тржишна вредност 15 компанија чијим се акцијама најчешће тргује за петину је нижа него пре четири године, каже један од најбољих домаћих познавалаца берзанског трговања Бранислав Јоргић, власник прве приватне брокерске куће основане у Србији .

Често се чује да Београдска берза, на којој се стално, или периодично промећу акције више од 300 од укључених 1.800 приватизованих компанија, не одражава стање у економији Србије. Јоргић у изјави за „Политику” наглашава да уколико је то тачно, поставља се питање зашто, после девет година актуелних транзиционих промена, још не постоји инструмент који ће на јаван и тржишно утемељен начин мерити вредност наше привреде.

–Уколико Берза или индекс Belex15, као јединица мере, нису релевантни, значи да званичници на макро или микро нивоу, према својим потребама, могу говорити о успеху своје економске политике, или неуспеху економских мера свог противника, без њихове независне тржишне верификације – наглашава Јоргић. – Берза, чија је криза почела годину дана пре светске, што сведочи да су првобитни разлози за то у домаћој привреди и мерама економске политике, ове године је доживела највећи суноврат у марту кад је индекс најликвиднијих акција пао на 347,46 поена. Опоравак који је уследио је скоковит и далеко је од правог.

По његовом уверењу, прави опоравак тржишта капитала тешко је очекивати докле год се на на берзи не појаве хартије најатрактивнијих емитената, попут НИС-а, ЕПС-а, Телекома, Галенике, ЈАТ-а, које би привукле домаће, али и стране улагаче.

То могу да буду обећане бесплатне акције грађанима, акције из докапитализације, или обвезнице јавних предузећа, чијом продајом би се обезбедило финансирање развојних пројеката без промене власничке структуре.

– То што се, за разлику од земаља у окружењу, у Србији избегавају берзански извори финансирања садашњих јавних предузећа, на индиректан начин сведочи да још не постоји дугорочна стратегија државе у погледу њихове судбине – сматра Јоргић. – Још није довољно јасно ни како ће се делити обећане бесплатне акције грађанима. Према важећој регулативи, акције државних предузећа које се стичу без накнаде, добијају се као појединачне акције. Имајући у виду да се ради о 4,8 милиона грађана, постоји одређена недоумица да ли би могло да дође до загушења у обради тако великог броја.Слична недоумица је постојала 2002. годинеприликом регулисања обавезе државе по старој девизној штедњи.

Постоје мишљења да би можда било боље да су акције унете у одређени фонд, а да су грађани добили уделе (инвестиционе јединице) у том фонду. То би технички било једноставније, али се поставља питање ко би управљао и на који рок тим фондом.

Ако би тим фондом управљала држава, намеће се питање да ли се онда приватизација јавних предузећа десила или је дошло само до „промене одела”, каже Бранислав Јоргић.