До сада је један од основних пословних постулата Радована Раичевића био да је најгласнији када ћути и да је најприсутнији када је невидљив. Зато је генерални директор „Планинке” а.д, по многима, најмоћнији човек јужне Србије, неформални власник Пролом воде, Пролом и Луковске бање и управник светског чуда Ђавоље вароши, две деценије водио своје послове из сенке. Нарцисоидни Београд махом није марио за фирму која је у куршумлијској тишини створила регионални бренд, али сада је „Планинка” исувишле порасла, да би Раичевић још могао да опстаје као невидљиви провинцијски играч.

У изнајмљеном стану у Сарајевској улици у Београду, Раичевићевој престоничкој канцеларији, у једној од соба са намештајем из доба социјалистичке и самоуправне изградње, генерални директор „Планинке” први пут говори о својим пословима, начину на који је Пролом вода постала један од најуспешнијих српских брендова и свом трансферу у Српску напредну странку. Ово треће, да од пре месец дана окрепљује Томислава Николића, увукло га је у озбиљну политичку причу, нарочито после оптужби његових опонената да управо он, као лидер напредњака за Топлички округ, стоји иза протеста радника и блокаде пута у Куршумлији.

Стално сте са штрајкачима, подржавате их, ваша компанија им доноси воду. Да ли је тачно да управљате куршумлијском радничком побуном?

Тачно је да можда најбоље видим ситуацију у Куршумлији. Знам шта треба Куршумлији да иде напред. Ово са шумско-индустријским комбинатом „Копаоник” није од јуче, то је његово константно уништавање. Посебно од када се приватизовао.

Зар „Копаоник” није купио његов бивши директор и група радника који су га упропастили?

Да. Али његов интерес је био да узме већину, и узео је већину. Њима је држава продала акције.

Зашто онда ви нисте купили „Копаоник”, ако вам је интерес да штитите раднике и ако је тај гигант имао перспективу?

Да би се нешто купило, требају средства. Друго, ја сам стручњак за туризам, а не за дрвну индустрију. Треба бити реалан. „Копаоник” је имао изврстан кадар. Они су увели компујтере кад у Куршумлији нисмо имала појма шта је то компјутер. Његово пропадање је трагедија за град и општину. „Планинка” је највећа фирма зато што су остале пропале.  

Нисте ми одговорили да ли стојите иза протеста радника и блокаде пута?

Стојим као економиста и грађанин. Ти радници морају да пронађу начин да одбране своја права. Држава је требала пре неколико година да заустави распродају имовине. Да је то учинила, ово се не би десило. Радници су две године веровали обећањима из владе. Долазили су из Београда, обећавали да ће сачувати производњу.

Били сте у СПС-у, кокетирали сте са ДСС-ом, чујем да сте преговарали и за трансфер у ДС. Сада сте код Томе Николића. Који је ваш мотив да улазите у политику? Да ли бизнисмен у Србији попут вас мора да има политичку заштиту?

Нисам био члан СК, био сам у СПС-у када је пропадао, с намером да спасем град од лоших локалних политичара. И више ни у једној странци.

Ни у ДСС-у?

Не, али сам помагао све политичке опције које су на власти, не зато да бих им се додворавао. Као економиста сматрам да компаније морају да сарађују са властима. Ових 20 година нисам имао проблема са републичким властима, без обзира о којој влади је било реч. Имао сам проблеме на локалу.

Зашто сте ушли у напредњаке? Можда имате визију да ће ускоро доћи на власт?  

Много опција је обећавало, а чини ми се да ће они бити одговорни.

Нисте ми одговорили о политичкој заштити?

Све време је српска привреда везана за политику. Увек је политика била изнад економије и то је велика несрећа. Многе фирме су под политичком заштитом постојале велике. Али, чим се промени власт, фирме нестају. Ми смо увек опстајали. Трудио сам се да приђем властима, али сам давао предлоге и противницима.

Да ли стоји ова прича: да сте се договорилиса напредњацима да  их финансирали, а да вас они, заузврат, заштите од крупнијих играча, као што је, рецимо, Мирослав Мишковић. Да ли се он интересовао за Пролом воду?

Нисам правио никакве договоре. У прво време, кад смо били непознати, никога нису занимали ни југ Србије, Куршумлија и Планинка. Али када смо створили бренд од Пролом воде, онда се интересовање за нас ширило и ван граница Србије. И „Агрокор” нас је хтео...Тачно је, сви велики, признати и успешни привредници из Србије су се интересовали за „Планинку”.

Како нису успели да вас зграбе?

Било је шпекулативних покушаја да се надују цене акција, да се направи незадовољство међу радницима. Рецимо, „Гранд кафа” је имала 4 до 5 одсто акција и они су желели да купе компанију.

Да ли сте тада забранили радницима да продају акције?

Нисам бранио, саветовао сам их. Рекао сам им, немојте да продајете акције, једнога дана ће да вреде. Сви они који су ме слушали, сада су насмејани. Знате, ја верујем у радничко акционарство. За време хиперинфлације плаћао сам раднике у немачким маркама. Имао сам двојно књиговодство и сваки динар смо претварали у девизе. То није било законито, али смо преживели. Сву ту документацију смо чували. Био сам под истрагом и на крају сам оптужен за утају пореза од 10.000 тадашњих динара – сада је то можда неких 50.000 динара. Тако је спашена фирма. Мени радници живе на 30 километара од Куршумлије. Ми њима подигнемо плате, и док им однесемо у бању, ништа не вреде. Зато смо имали екипу која је правила спискове и куповала радницима храну, цигарете, детерџенте....

Колико сада вреде акције Планинке?

Око 120 евра, а реална вредност им је 150 до 200 евра.

Да закључимо, да ли сте најмоћнији човек јужне Србије, односно како се у жаргону каже јужне пруге?

Пошто јужна пруга долази до Куршумлије, и даље је нема, онда је то истина.

А најбогатији?

Што би рекао Мило Ђукановић, најбогатији сам духом, али вас молим да не правите асоцијације с њим. „Планинка” је била просечна фирма, када сам пре 20 година постао њен директор. „Копаник” је био бар 10 пута већи. Имали смо две, три бање и око 300 радника. Ми смо 10 година градили бренд Пролом воде. Јесте лековита, јесте квалитетна, али то сви кажу за своју воду. После Анте Марковића, веровао сам у приватизацију. Свака приватизација је боља него никаква. Дефинитивно је успела она задња, 1999. године, када је, по тадашњем закону, 60 одсто капитала подељено радницима сразмерно годинама стажа. Од 300 радника „Планинке”, ја сам, као генерални директор, био негде на 120. месту, са својих 17 година радног стажа. Наговарао сам моје раднике да купују и оних 30 одсто акција од државе. То је могао да купи ко је хтео, али нас 60 одсто је имало приоритет. И тих 30 одсто су купили моји радници. Пензиони фонд је изашао са својих 10 одсто, али сам опет формирао конзорцијум радника и заједно са менаџментом, постали смо једини власници „Планинке”: радници, бивши запослени и нешто грађана. То је добар модел, кад радници имају мотив да чувају свој капитал. Менаџент је радио у нашем интересу, а не у мом личном, како ми приписују локални моћници. Па, ја имам мање од пет одсто акција „Планинке” а нико жив не верује у то. Мисле да је „Планинка” моја 100 одсто.

Хоће ли Пролом вода потопитивладу?

Могу само да им саветујем да је што више пију.

Александар Апостоловски

------------------------------------------------------

Не дам Ђавољу варош

Управљате и Ђавољом вароши. Локалне власти су тражиле од владе да општина Куршумлија преузме газдовање од Планинке, са аргументом да немају ни динара од светски познатог природног споменика.

Нама је влада предала Ђавољу варош на управљање још 1995. године. Једини ко је у Србији против нас је општинска власт. Министар Оливер Дулић је не тако давно одбио предлог локалне самоуправе да нам се одузме Ђавоља варош. Локалне власти хоће само да наплаћују улазнице и себи новац ставе у џеп.