Шумадија треба да учи од Тоскане

До само пре три деценије Тоскана, данас најпознатија винска и туристичка регија северне Италије, била је непозната не само Европљанима већ и добром делу Италијана. У последњих десетак година дошло је до праве туристичке експлозије. Никли су нови виногради, подруми, а од старих, запуштених, полусрушених кућа направљени су мали ресторани, хотели, апартмани… До пре деценију у Тоскани није било пет људи који су течно знали енглески. Сада је то други језик поред италијанског.

А шта су то они урадили? То питање поставио је, али и одговор потражио Божидар Александровић, власник винограда и подрума „Александровић”, у селу Винча испод Опленца.

– Искористили су оно што су имали на најбољи могући начин. Поред винограда никле су винарије, а уз вино иде национална храна. А где се споје вино и храна ту мора да буде и ваљан, атрактиван смештај. Тосканци су имали старе, нахерене куће и дворце, а инвеститори су им сачували национални шмек и патину, унутра је све уређено и опремљено по најзахтевнијим стандардима туризма и архитектуре.

Резултат тога је да Тоскану годишње посети и у њој проведе по неколико дана више од десет милиона туриста из целог света. Све се дешава у селима. Уз подруме и винограде никло је на стотине малих пансиона. Али, не само то. Баш ту, у селима и околини већих подрума најпознатије фабрике аутомобила, и то најлуксузнијих, отвориле су продајне центре. Циљ је да се гост задржи што дуже и да, наравно, потроши што више – каже Александровић.

Централни део Шумадије око Тополе и Аранђеловца може за пет до седам година, тврди наш саговорник, да постане хит на туристичкој и винској карти Европе. Али, уз малу помоћ државе. Не толико у новцу, колико у организационом и медијском смислу.

(/slika2)– Ми нисмо Италија, већ Србија о којој поприличан број људи у Европи не мисли баш лепо. Морамо, дакле, уз подршку државе да ту слику мењамо, али не тиме што ћемо закупљивати огласни простор у њиховим новинама или на ТВ станицама, већ тако што ћемо им понудити добра вина, националну храну, гостопримство, смештај по кућама у селима. Вински туризам је наша шанса. Немамо маслине, али имамо шљивике и воћњаке, истиче Александровић и додаје да ће се ово његово виђење остварити на овај или онај начин, али уз садејство са државом све би могло бити много брже.

У околини Тополе и Аранђеловца већ ничу нови виногради. Осим некадашњих, обновљених засада лозе на Опленцу и подрума Задужбине краља Петра Првог, Александровићевог у Винчи, ту је и винарија „Врбица” Тихомира Тике Тимотијевића на прилазу Аранђеловцу. Александровић сведочи о готово свакодневном расту интереса за овај посао:

– Опленац и све оно што су Карађорђевићи оставили у наслеђе обиђе годишње око 300.000 туриста. Добро сам рекао – обиђе. Буду неколико сати и оду. Немају честитог сувенира да купе. Већина би могла, ако не и специјално, да дође у наше подруме, винограде, ресторане… Али, шта то вреди када од Крагујевца до Лазаревца нема ваљаног хотела или пансиона у коме би могао да преноћи пун аутобус гостију.

-----------------------------------------------------------

Динкић обећао подршку

Да Александровићева идеја и иницијатива Удружења винара Србије нису само пука жеља, већ и осмишљен пројекат развоја виноградарства, винарства и туризма, сведочи и недавни састанак који је водио министар економије Млађан Динкић. Њему су предочене полазне основе те идеје, а поготово у погледу кредитне подршке (зајмови на десет до 15 година, са три до пет година мировања обавеза, ниска камата…). Александровић каже да је Динкић обећао безрезервну подршку том развојном потезу, јер такав програм може дугорочно да донесе више него друге иницијативе о којима се много прича, а не дају ништа.

Слободан Костић