У Немачкој и Великој Британији максимално је приватизовано управљање и власништво над инфраструктуром. Немачком железницом газдује „Дојче бан”, приватно акционарско друштво чије акције може да купи свако ко пожели, али упркос томе, беспрекорно функционише. Велика Британија је отишла много даље у томе, па је приватизовала и водоснабдевање што ниједна држава у Европи није учинила.

Са друге стране, у Аустрији постоје сви облици својине: савезни, покрајински, општински и приватни, али то никако не утиче на техничко функционисање система железнице, па путници исту услугу добијају и на приватном и на државном делу пруге.

Златко Стефановић, професор Правног факултета и ректор Универзитета Унион, каже да су путеви и пруге у Европи углавном подељени између различитих нивоа власти. Најважнији путеви су државна својина, мање важни су покрајинско, односно локално власништво, ако нису приватизовани.

– Тешко је поредити се с неким јер нигде у Европи не постоји међустатус покрајине. Углавном је то други облик организовања који је ближи нашим бившим републикама. Немачка је заправо савез држава иако се код нас то преводи као покрајина. Српска покрајина је, пак, нешто између локалне самоуправе и државе. Права је мука наћи меру по којој треба пренети својину на покрајину да она не добије обележје државности, а да са друге стране не добије премало и да се не изједначи са неком општином. Мислим да је то специфичност која је сама по себи тешкоћа код оваквог одмеравања – наводи Стефановић.

Захтев Војвођана да осим путевима другог реда, каналима и зградама, које су предмет сукцесије (што им је удовољено прихватањем амандмана), управљају и великим системима, као што су „Телеком” или пошта, према мишљењу овог професора, значи да им држава препусти, односно поклони уделе и акције у тим великим системима.

– Не знам зашто би то држава радила. Све су то била јавна предузећа, чији је оснивач била држава и она је задржала акције, односно уделе. Војводина није учествовала у стицању тих акција. Тамо где је била оснивач јавих предузећа треба да задржи уделе и ништа више – објашњава наш саговорник.

Код позивања Војвођана на некадашња улагања, каже он, треба бити изузетно опрезан. То има смисла ако је из буџета покрајине у скорије време улагано у реконструкцију путева и пруга. На основу тога, могу извући нека права.

Али, никако се не могу позивати на улагања из 1918. године, јер како наглашава Стефановић, путеви и пруге су добра која се амортизују. Тако да на месту на коме је био стари пут сада постоји потпуно нови, у који је неко уложио и надокнадио првобитну вредност. Могуће је да од те првобитне вредности ништа није остало.

– Коначно опредељење зависи од става државе да ли она власништво на неком добру хоће да препусти некоме другом или неће. Да ли жели да држи ексклузивно овлашћење за себе или ће то да препусти покрајини. Без обзира на улагања, одлучујућа је воља, односно концепција, како је замишљен пренос својине и до ког степена би се ишло. Можда ће се ићи даље, али у неком следећем тренутку – закључује Стефановић.

Шта за Војводину значи поседовање путева, пруге или канала?

Осим евидентне политичке користи, стицањем власништва појединим добрима покрајина добија право да располаже и управља њима како хоће, без питања Републике, одговара Стефановић.

То практично значи да Војводина може да реконструише пругу или пут без ичијег питања. Може да замени све лоше пруге и постави брзе, да укине поједине правце и уведе нове.

– Са економског аспекта покрајина би могла да се самостално задужује и подиже кредите, као и да конкурише за средства из фондова Европске уније. То би могло да буде корисно јер би више средстава прибавила и директно поднела захтев, без тражења било чијег одобрења. Ако се пред фондовима ЕУ појави Србија, вероватно би се постављало питање да ли дати паре на север или југ, где су лошије пруге и путеви, ради равномерног развоја – објашњава професор Правног факултета Универзитета Унион.

Маријана Авакумовић

-------------------------------------------------------------------------------

Војводина није донела „у мираз” путеве и пруге

Бранислав Ристивојевић, председник Покрајинског одбора Демократске странке Србије,негирао је тврдње Ненада Чанка да је Војводина, „као мираз у заједничку државу Јужних Словена унела хиљаде километара пруга и путева”.„Тврдња да је Војводина 1918. године имала хиљаде километара путева и пруга, а данас их нема, је најобичнија лаж”, рекао је Ристивојевић у писаној изјави достављеној медијима и додао да је те године Војводина, која је била у саставу Аустроугарске, није ни постојала.

Ристивојевић је истакао да су тадашњи путеви и пруге били у власништву Аустроугарске, а не Војводине.

Он је негирао и да је Војводина „у мираз” заједничкој држави донела фабрике конзерви, чоколаде, пиваре, млекаре..., што се, такође, помињало у скупштинској расправи.„Све те фабрике су постојале 1918. године, али тада нису биле у јавном власништву, ни Аустроугарске ни Војводине, већ у приватном власништву, а оне су први пут дошле у јавно власништво 1946. године, када су национализоване”, навео је Ристивојевић.

Лидер Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) Ненад Чанак у у Скупштини Србије је енергично бранио став да Војводини треба да припадне део имовине који се налази на њеној територији, тврдећи да је та покрајина као мираз у заједничку државу Јужних Словена унела хиљаде километара пруга и путева, фабрике чоколаде, пића, конзерви и пива.

Чанак је за скупштинском говорницом навео да су Војвођани у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године унели 4.700 километара изграђене путне мреже, 2.200 километара пруга, више од 100.000 путничких и теретних вагона, 902 километра пловних путева, река и канала.

Војводина је, како тврди Чанак, у мираз, између осталог, донела и 12 фабрика чоколада, 27 фабрика пића, осам пивара, пет фабрика конзерви и 11 млекара.