Када је Радован Јелашић 25. фебруара 2004. године први пут сео у гувернерску фотељу сачекала га је курсна листа по којој је евро вредео око 70 динара, девизне резерве од око три милијарде евра и међугодишња инфлација од 7,9 одсто. Јуче, када је устао са столице првог човека Народне банке Србије, средњи курс евра био је око 106 динара, девизне резерве порасле су неколико пута и сада износе око 11 милијарди евра, док је јунска међугодишња инфлација нешто већа од шест одсто.

Да ли кроз ове бројеве може да се мери његов рад и шта је Радован Јелашић оставио у аманет новом гувернеру?

Иако су критике на његов рачун утихнуле оног дана када је поднео оставку, у претходних шест година Јелашић је, с времена на време, у последњих шест година често био на мети критичара. Чланови Цветковићевог кабинета нису крили да их нервира његово „звоцање” због велике јавне потрошње, а грађани и привредници замерали су му што је ћутао док је динар падао. Са друге стране, економисти су му на душу стављали период пре кризе када је динар јачао, док су банкари пре неколико година негодовали због рестриктивне монетарне политике, нарочито када је реч о издвајањима за обавезне резерве. Истовремено, стручњаци за област монетарне политике у том периоду пребацивали су му како рестриктивна политика (мислећи на референтну каматну стопу која је у једном периоду безмало достигла 18 одсто) погодује банкама јер им омогућава да добро зараде купујући хартије од вредности.

Небојша Савић, професор на ФЕФА, јуче је истакао да се када је реч о паду динара не може Јелашићу стављати на душу то што је привреда неконкурентна.

– За то су криви привредници и држава, а он у том смислу само дели одговорност као део државе. Једноставно, ми немамо шта да извеземо и немамо шта да продамо у свету. У ситуацији када курс одређује понуда и тражња и када више нема прилива капитала од страних инвестиција, а нема ни прихода од извоза, онда је логично да динар слаби – објашњава Савић.

Када је о инфлацији реч, Јелашић је у доброј мери успео да се задржи у планираним оквирима, додаје наш саговорник.

– Види се тренд пада, што је добро. Гувернер је допринео сузбијању тог проблема. Међутим, тај проблем је и даље опасан јер и даље имамо највећу инфлацију у региону – констатује Савић.

Банкарски сектор је, како каже, у последњих шест година значајно унапређен, па сада имамо стабилан, снажнији и модернији финансијски сектор.

– Са друге стране, опет у поређењу са регионом, он је ценовно неконкурентан, јер су камате високе. Разлика између камата на штедњу и камата на кредите, односно новца који банкари прикупљају и позајмљују и даље је велика – оцењује Савић.

Иван Николић, сарадник Економског института, оцењује да је курсна листа сада само резултат прилагођавања на новонасталу ситуацију. Он не мисли да актуелна политика динара није добра, већ да је претходна била лоша.

– Мислим да су се годинама акумулирали ризици нестабилности који су се сада испољили. Понекад сам се питао да ли је он председник удружења банака или гувернер. Нарочито када је референтна каматна стопа била непримерено висока. Шпекулативни капитал који је тада ушао, сад се повлачи са тржишта, и то је један од узрока последњег слабљења динара – каже Николић и додаје да је инфлација мања него што је била, али је и даље релативно висока у односу на ЕУ и регион.

Владимир Вучковић, професор на Мегатренд универзитету, као један од добрих потеза Радована Јелашића види прелазак на таргетирање инфлације у јесен 2006. године.

– Да се НБС тада одлучила да брани курс сада бисмо имали много веће проблеме. Вероватно бисмо имали девалвацију и много мање девизне резерве. Цена другачијег модела била би висока – каже Вучковић који такође замера одлазећем гувернеру што је био превише бојажљив па је пре кризе до небеса дизао референтну каматну стопу.

Ненад Поповић, власник АБС холдинга, сматра да је курс нека врста огледала и да у оваквој привреди курс и не може да буде стабилан.

– Када немате производњу, немате ни извоз, па је логично да нема ни прилива девиза у земљу. Нема ни страних инвестиција, а држава касни са реализацијом неких иностраних зајмова. Пад вредности националне валуте може да се заустави само уколико држава обезбеди инвестиције у домаћу привреду и на тај начин подигне производњу и извоз – закључује Поповић.

А. Николић