Агенције за некретнине убудуће су обавезне да утврђују порекла новца којим њихови клијенти купују станове или пословни простор. Тај задатак трговци некретнина добили су од Министарства финансија.
– Од нас се тражи да на дискретан начин проценимо и испитамо одакле купцима кућа и станова паре. Сугерисано нам је да у агенцијама запослимо по једног радника, који би се само тиме бавио. Уколико се утврди да је наш клијент прао новац куповином стана или локала, а ми то не пријавимо, следе нам огромне казне – пожалио се „Политици” власник једне агенције за некретнине после састанка са представницима Министарства у Привредној комори Србије.
Преузимање улоге полицајца трговцима некретнина нимало се не допада и питају зашто банке нису те које контролишу токове и порекло новца.
Директор Управе за спречавање прања новца Александар Вујичић каже за „Политику” да су агенције за промет некретнина на то обавезне по Закону о спречавању прања новца и финансирања тероризма и додаје да нису само оне дужне да то раде већ и друге институције и професије – банке, осигуравајуће куће, мењачнице, рачуновође, адвокати...
Да су агенције за промет некретнина укључене у спречавање прања новца и финансирања тероризма није пракса само у ЕУ већ и свим државама света које своје системе усклађују са међународним стандардима (конвенцијама, препорукама, директивама или другим документима које доносе УН, Савет Европе, ЕУ).
– Поред пријављивања сумњивих трансакција, сви су дужни да идентификују своје клијенте, прате њихово пословање и воде евиденцију о томе. Другим речима, дужни су да познају клијенте, како не би новац циркулисао без знања чији је и да ли је стечен законитим или незаконитим путем. Тиме се и саме институције, које закон назива обвезницима штите од злоупотреба за сврхе прања новца. Једна од најризичнијих области у том смислу јесте промет некретнина, како у Србији, тако и у иностранству – објашњава Вујичић.
Закон детаљно прописује поступак приликом успостављања пословне сарадње са клијентима за све обвезнике, па тако и за агенције за промет некретнина. Сваки обвезник, како напомиње, утврђује и проверава идентитет свог клијента и поставља му низ питања, како у вези с пословним односом, тако и о имовини која јесте или ће бити предмет тог пословног односа. Информације о пореклу те имовине се прикупљају када постоји висок ризик од прања новца или финансирања тероризма. – Сви обвезници су дужни то да раде. Када се једном успостави ефикасан систем за борбу против прања новца и финансирања тероризма, клијенти се повинују законским одредбама те их и не чуде питања која им се постављају у вези са њиховом имовином – вели он.
Агенције су дужне да информације прибаве од својих клијената али и из других независних извора. У случајевима када су нелогичне или када указују на било који други начин на сумњу да је реч о прању новца или финансирању тероризма, тада то пријављују Управи за спречавање прања новца. Агенција не истражује на који је начин његов клијент стекао новац, већ тај посао обавља Управа и други надлежни државни органи. Управа анализира не само информације добијене од агенција, већ их упоређује и анализира у скупу свих података које је добила од других обвезника, државних и иностраних органа у поступку међународне сарадње. Тек потом може се закључити да ли је опран новац.

Б. Думић – М. Авакумовић