Телохранитељ је лош гарант за кредит

Када се пред седиштем једне овдашње велике, а стране банке, зауставио низ црних џипова из којих су изашли привредник и његово обезбеђење, странац на челу банке који их је посматрао с прозора је своје сараднике упитао – а шта ће њему толико обезбеђење и уопште такав наступ. Црвена лампица код банкара се упалила, а његов утисак само је потврдила привредникова кредитна историја која је показала да је презадужен. Из банке је испраћен без одобреног зајма.

Последњих дана смо сведоци да се нису све банке подједнако „оклизнуле” при одобравању кредита привреди. У три државне банке – Агробанци, Развојној банци Војводине и Привредној банци Београд удео лоших зајмова достизао је и до 80 одсто одобрених кредита што практично значи да нема зајма који је одобрен „здравом” дужнику. Неке банке саопштавају да нису одобриле ниједан зајам привредницима којима се на душу последњих дана додаје епитет уништитељи банака. Које то „тестове” неки банкари нису положили када су дозволили да презадужене фирме повуку и њих на дно. Истини за вољу четири банке су у стечају, али не и предузећа привредника који слове за њихове највеће дужнике.

Стојан Дабић, стручњак за банкарство и тржиште хартија од вредности, каже да банке одобравају кредите на основу процена њихових служби о томе колико је кредит ризичан, какви су инструменти обезбеђења, да ли је фирма презадужена, каква је сигурност посла за који се тражи кредит.

– Пре много година један директор америчког трезора је рекао – немој давати кредит који не можеш да наплатиш о року доспећа. А када дође рок доспећа зајам наплати без обзира да ли ти тај новац треба или не, а сутра га поново одобри за нову намену. У противном дужник ће се навикнути на продужење, понашаће се као да је новац његов и неће намеравати да га врати. Познато је да сви који узимају кредит с високом каматом не намеравају ни кредит да врате, ни камату да плате. Психологија им је таква. Нож им је под грлом, гледају да плате хитне обавезе и резонују да кредит више није њихова брига, већ банчина – каже Дабић.

Шта све искусном банкарском оку, попут оног с почетка наше приче, може да засмета. Пре неколико година малом бизнису давани су зајмови из повољне немачке банкарске кредитне линије. Једна госпођа, иначе изузетно дотерана и обучена, презентовала је пројекат чији су елаборат наши људи у комисији оценили као прави пример како треба радити. С тим се, међутим, није сложио странац у комисији рекавши да тај пројекат за који она тражи паре не може да заради онолико колико она троши на себе. Ни она зајам није добила.

По његовим речима, генерална грешка нашег банкарства је што банке гледају да су услови за кредит испуњени само формално, због прописа, и да постоји хипотека или залога која покрива вредност зајма. Хипотека јесте обезбеђење, али права сигурност за отплату кредита је новчани прилив који фирма остварује. Средства обезбеђења значе само то да ће банка, једног дана када прода некретнину моћи да се наплати. Грешка је, каже наш саговорник, што се кредити одобравају предузећима, а не њиховим „пословима” из којих би се видело да ли има тржишта за такав пројекат, какви су девизни приливи од извоза што се, уосталом, и види с рачуна фирме које они имају код банака.

– Банке сада имају велики удео лоших, ненаплативих зајмова, а не желе да их отпишу у својим билансима. Радије ће фирму да отерају у стечај и да кажу да је суд тако одлучио. Разлог за такво стање је с једне стране страх менаџмента од власника, а то су сада већином стране банке, а с друге стране страхују да ће неко да им каже да су се договорили с дужником и да су кредит дали с намером да га дужник не отплати. То је сметња да се банке више позабаве лошим кредитима привреде – сматра Дабић.

На питање, зашто удео лоших зајмова не „потапа” његову банку, један банкар који је желео да остане анониман рекао је да тајне нема. Служба за управљање ризицима је добро организована, стручно оспособљена, велика се пажња посвећује њиховом усавршавању, заштити од превара, постоји јасна подела послова како би се избегао сукоб интереса…