Čoka, Vinča – Sveti Trifun, slava svih vinara i vinogradara je za nama, a listom je proslavljena obrednim orezivanjem prvih čokota loze u vinogradima i otvaranjem buradi sa lanjskim vinom. To je prilika da se vidi gde smo to na vinskoj karti jer, kao što je poznato, ova proizvodnja nije ono što je nekad bila i Srbija, naprosto, nema dovoljno vina ni za svoje potrebe. Otuda je potvrda EU od prošlog leta da i dalje imamo kvotu za izvoz vina na to tržište prošla bez velikog oduševljenja, gotovo u tišini.

U Vinariji „Čoka”, čini se, na vreme su shvatili da bez sirovinske baze nema napretka pa su lane kupili podrum u Ohridu u kome, za sada, samo otkupljuju vino. Ova vinarija, inače, u potiskom području ima 200 hektara svojih vinograda. Prema rečima Zorana Trpkovića, generalnog direktora Vinarije, znatna sredstva su uložili i u osavremenjavanje tehnologije. To je bilo neophodno jer su Vinariju stigli teški dani pa je iz stečaja 2001. godine prodata sadašnjem vlasniku „Vinoproduktu” iz Subotice koji je u sastavu Simeks grupe.

Vinarija „Čoka” godišnje proizvede 6,5 miliona litara vina, a petinu proizvodnje izvozi. Najbolji kupci su im iz BiH i Hrvatske, ali izvesne količine prodaju i u Nemačkoj, Švajcarskoj, SAD.

Svečano je i u Podrumu „Aleksandrović” u Vinči kraj Topole proslavljen Sveti Trifun, zaštitnik vinogradara, vinara, ali i ljubitelja dobre kapljice. Vlasnik ovog podruma, Božidar Aleksandrović, podsetio je tom prilikom brojne zvanice i goste da je kraj ispod Oplenca oduvek bio čuven po dobrim vinogradima i vinima.

U nekoliko minulih decenija, nažalost, siromaštvo je učinilo svoje. Mnogi su iskrčili vinograde. Sva je sreća što se danas vinogradi ponovo sade, proizvode dobra vina, čak i vrhunska, a Topola i njena okolna sela, kao što je Vinča, postaju neizostavne stanice na vinskoj karti Srbije.

Podrum „Aleksandrović” ima oko 40 hektara svojih vinograda i proizvodi oko 200.000 boca vina. Najpoznatije je „trijumf”, kojim je Aleksandrović, nastavljajući tradiciju dede i oca, započeo ozbiljniju proizvodnju 1991. Dobio je recept od nekadašnjeg podrumara kralja Aleksandra Živana Tadića, koji je posle Drugog svetskog rata emigrirao u Kanadu. To vrhunsko belo vino proizvodi se od mešavine tri sorte grožđa, u kojoj 85 odsto čini „sovinjon beli”.

Tehnologija i recepture, prema rečima Aleksandrovića, mogu čuda da učine čak i od prosečnih sorti grožđa i osrednjih godina, ali, tvrdi, „čokot je otac, zemlja majka, a vreme sudbina vina”. Zbog toga on veliku pažnju posvećuje proizvodnji grožđa sa čokota uvezenih iz Francuske, Italije i Nemačke, ali, kaže, i Boga moli da ga godina posluži i da bude dovoljno sunčana, topla, bez grada i kiše, kada ne treba da padne.

Aleksandrović se raduje činjenici da je u Srbiji sve više novih, malih vinogradara i podruma. To je težak i poslovno rizičan posao. Srbija, međutim, ima šta svetu da ponudi. To ne ne mogu da budu ogromne, već manje količine vrhunskog vina. Zato i on insistira na kvalitetu, a ne na količini. Tako su se i njegova vina našla u SAD, Nemačkoj, Švajcarskoj, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Od vinograda i vina se, reče na kraju, može živeti, ali ne i obogatiti za kratko vreme. Možda se tako nešto posreći tek potonjim – trećoj ili četvrtoj generaciji. Prethodno moraju da ulažu i stvaraju, jer vino traži gospodara, a vinograd – roba.

Decenijama se činilo da je država zaboravila na vinogradare i vinare, međutim ovaj odnos se, po samom njihovom priznanju, polako menja. Iz budžeta se, već nekoliko godina, daju podsticaji za podizanje novih zasada i upravo bez te pomoći ne bi bilo novih čokota. Ipak, to još nije dovoljno da se Srbija na velika vrata vrati, za početak, na evropsku vinsku scenu. Podizanje vinograda je skupo i, zavisno od sorte, iziskuje nekoliko hiljada evra po hektaru.