Краков, Тихи – За нас који живимо од плате и немамо друге изворе прихода, сваки излет у иностранство је драгоцен. Поготово ако је бесплатан. Тако сам се ја, заједно са још тридесетак српских новинара, у организацији компаније „Фијат аутомобили Србија“, обрео у Пољској.

„Карталовићу, очекујемо један добар текст“ – добаци ми Јадран Солдић (вођа пута и један од портпарола „Фијата“ у Србији), чим смо изашли из аутобуса који се зауставио у центру Кракова.

Да ли ми је тиме, посредно, замерио на неким ранијим, не баш похвалним, текстовима о дешавањима у крагујевачкој фабрици или је, просто, хтео да успостави добру сарадњу са медијима, тек јасно је да ниједна страна компанија не жели да послује у „непријатељском окружењу“. (Тако је, уосталом, и са КФОР-ом на Космету, којем, како кажу наши политичари, није у интересу да се сукобљава са домицилним становништвом.)

Табајући пут за будуће позитивне медијске извештаје, италијанска компанија се баш потрудила да остави добар утисак на српске новинаре.

Пошто смо обишли замак и катедралну цркву на узвишици Вавел, вековну постојбину пољских краљевских династија, организована група новинара се упутила ка ресторану „Виржинек“ у центру Кракова.

Уместо да се држим протокола, заједно са сниматељем РТС-а, ја сам у оближњем кафићу испробавао квалитет пољског пива; и тако сам се нашао у „небраном хмељу“, па сам до ресторана морао таксијем, односно електричним мини-бусом, који је, по свему судећи, једно од основних превозних средстава у Кракову, поготово у старом, калдрмом поплочаном центру града.

Обичан свет у Пољској не барата баш добро енглеским, па је један од момака у мини-бусу, сазнавши одакле долазимо, и као да је једва дочекао, загрмео на свом матерњем језику: „Тако, брате, говори српски да те цео свет разуме. И ја сам из Србије.“ Од возача сазнајемо да човек наше горе лист није његов колега, већ да му је шеф и да поседује неколико електромобила у Кракова.

У ресторану „Виржинек“ дочекао нас је богат, деликатесни мени. Иначе, пилећа и ћурећа прса, преливена разним воћним сосовима, заједно са супама од цвекле и чорбама са пахуљицама од лососа, те дезертним крушкама у вину и сладоледима са чоколадом, пратили су нас током целог дводневног похода кроз Краков и Тихи, где је смештена највећа „Фијатова“ фабрика у Европи изван Италије.

Најинтересантније је било у старом руднику соли Виличка, до којег се стиже путем кроз старо јеврејско насеље у Кракову – Кажмиш, у коме је снимљен део филма „Шиндлерова листа“. Некада један од највећих у Пољској, рудник Виличка данас има симболичну производњу, али је зато претворен у једну од најимпресивнијих туристичких атракција у Европи.

Огромне дворане испод земље, до којих се стиже рударским лифтом, и око 300 километара ходника пресијавају се на светлости рефлектора, показујући „пупољке“ соли који висе са зидова и високих таваница. Фигуре копача, као и све остало у овом руднику направљено је од соли, па и статуа папе Војтиле, која се налази у централној дворани, површине око хиљаду квадратних метара.

Сутрадан, после обиласка фабрике у Тихију, имали смо да посетимо још неколико замкова пољских принчева и принцеза. Пољаци, иначе, доста држе до своје историје и врло су религиозни. Од камена, дрвета или соли, свеједно, статуу папе Војтиле можете видети, практично, на сваком ћошку.

Краков је велики град. Стара престоница Пољске има око 750. 000 становника и никада није рушена. Команда немачких окупационих снага, у Другом светском рату, била је смештена управо у замку на брду Вавел, а по доласку Руса, које Пољаци „не миришу“, град је, такође, остао нетакнут. Тихи је удаљен око 80 километара од Кракова, али путеви у Пољској нису баш репрезентативни, па се до сваког места путују дуже него што бисте очекивали.

Осим лоших путева, изненађење је и то што на њима нема пуно „Фијатових“ аутомобила. Пољаци се, углавном, возе у четвороточкашима произведеним у Немачкој, Јапану и Француској.

Касно увече уследио је повратак. Лет из Кракова до Београда, на висини од 10.800 метара, на температури од минус 54 степена, при брзини од око 700 километара, трајао је нешто више од једног сата.

Београдски аеродром „Никола Тесла“ био је језиво празан. Погашена светла, чистачица и неколико полицајаца...

После свега што нам је „Фијат“ приредио у Пољској, заиста нема смисла да се у Србији осећају као странци . Поготово ако ћемо и до наредне дестинације, можда негде у Италији, летети бесплатно.