Укинимо динар и пређимо на евро

Укинимо динар и пређимо на евро.

Мада му је као предлагачу ове операције јасно да би се српске економске власти сада тешко одрекле „динара национале” и да већини Срба ставља прст у око, по др Душану Стојановићу, овонедељном госту Политикиног пословног клуба, то би било решење за бар део нагомиланих овдашњих проблема, попут растуће инфлације и контроверзног курса.

А да сугестију не би требало олако одбацити, говори и чињеница да иза ње стоји потпредседник америчке Федералне банке за хипотекарне кредите, дипломац београдског Економског факултета и доктор Вашингтон универзитета са дугогодишњим искуством стицаним у Федералним резервама САД-а и краткотрајним, једногодишњим вицегувернерским стажом у Народној банци Србије, истина окончаним оставком после размимоилажења са гувернеровом праксом.

Економски аргументи су прилично привлачни:

– Тиме би инфлација пала на два-три одсто и престала да буде зависна од одлука наших политичара, јер би о томе посредно бринула Европска централна банка. Велики део привредних ресурса (људских и финансијских) преусмерио би се из непродуктивних делатности као што је заштита од промена курса и инфлације у оне продуктивне које увећавају укупно богатство земље… Из рачуница инвеститора избацили бисмо једну од непознаница – девизни ризик, а девизне резерве не бисмо трошили на одбрану курса. Уосталом, то би било и технички лако изводљиво: девизне резерве вишеструко покривају новчану масу па обична конверзија може да се уради у кратком року.

Изгледа крајње једноставно. Како да се нико тога до сада овде није сетио? Било је предлога о двовалутности, али не и о укидању динара до коначног уласка у ЕУ?

Ако ћемо се већ одрећи динара на крају, зашто не бисмо одмах? Можда зато што су потенцијални губитници увођења евра, иако малобројни, прилично моћни: од силних мењача, шпекуланата и привредних моћника који зарађују на курсним разликама, преко чета стручњака који живе од давања савета, писања чланака и држања предавања на тему курса, па све до гувернера НБС чија би се важност више него преполовила (више не би било монетарне политике ни потписа на новчаницама, остала би само супервизија) и политичара који управљају државном касом, јер би им било много теже да троше оно што немају кад им политички затреба…

А да ли би Европа на то пристала већ сада?

Прича да нам Европа не би дозволила не пије воду… Истина, званично би се мало противила, али на крају би морала да се помири. Уосталом, ако је могла Црна Гора, зашто не би и Србија?

Док се пре или касније не пређе на евро, како обуздати претећу инфлацију?

Проблем са високом стопом инфлације није сама њена висина, већ што се са висином стопе повећава и њена променљивост, то јест непредвидљивост.

Где је та црвена линија?

Ми смо је одавно прешли. Поређења ради, Америка је забринута за својих четири одсто, а овде се процењује да ће бити двоцифрена. Проблем је што она годинама иде горе-доле, падне па порасте. Ако се будућа инфлација процењује на рецимо 12 одсто, могу се очекивати и осам и 15 одсто, а ако улажете у дугорочни пројекат морате то много прецизније знати. Питање привредног развоја је питање дугорочних улагања која траже стабилност, па се у инфлаторним условима све своди на краткорочна шпекулативна улагања. Ако инфлација заврши на знатно вишем нивоу него што је обећано, за то неко мора да одговара.

Којим мерама је држати, сем већ виђених попут подизања референтне каматне стопе?

НБС зна које су јој мере на располагању. Суштина је у исисавању вишка ликвидности из система… Међутим, то се мора постизати транспарентним и непристрасним мерама, а не као што је сада пракса, мерама које фаворизују велике играче, а терет сваљују углавном на становништво и малу привреду.

А курс? Кажу да је нереално јак, да се садашњи ниво вештачки одржава.

Краткорочно се курс може трошењем девизних резерви држати на жељеном нивоу. Дугорочно, међутим, он мора да прати разлике у стопи инфлације у односу на Европу, и по тој мери он је нереално висок, а зна се коме то погодује. 

Гувернер у влади, односно великој јавној потрошњи види кривца за инфлацију ?

Тачно је да јавна потрошња подиже инфлацију. Политичари морају да покажу да су нешто од предизборних обећања испунили, а последица је – већа јавна потрошња. Монетарном политиком, преко раста цена кредита, може се спречити преливање тога у инфлацију, али ценa je спутавањe привредног раста. Па још кад на то додате примену која дискриминационо пребацује терет тога на различите секторе привреде… Проблем са јавном потрошњом је што годинама није усвајан извештај о буџету, што још не функционише институција државног ревизора и што се при повећању потрошње не прецизира одакле ће се покрити.

Инфлацији, по гувернеру, кумују и брзо растуће зараде и монополи.

Монополи су наравно проблем, али то не решава полиција, већ конкуренција. Ако постоје монополи, они су ту јер је неко тако одлучио. Неко је одлучио да ограничи конкуренцију. Нема никаквог разлога да се домаће тржиште штити. Нико овде не долази да нешто украде, да отме, већ да улаже и стиче профит. Оно што држава треба да уради је да уклони препреке за нове уласке. А монополисти ће те казне једноставно укалкулисати у цене.

Проблем са јавном потрошњом у Србији постао је видљив када је овог пролећа због политичке нестабилности смањен прилив страног капитала, односно приватизациони приходи на које се буџет поприлично ослања. Ви сте стручњак за ризике. Да ли приватни инвеститори и њихове банке можда прецењују ризике улагања у Србију?

Да ли је ризик добро процењен, тек ће се показати. Инвеститори не иду за чињеницама већ за представом о земљи. Ту је одлучујућа перцепција ризика. Кад се створи сумња, она лако прераста у потпуну неверицу. А трошење приватизационих прихода на финансирање јавне потрошње нелогично је и нерационално...

Шта је боље урадити са тим новцем?

Најчистије решење било би да се искористе за враћање, односно откуп дуга. Политичари би лишавајући се тих прихода показали зрелост – што би смањило перцепцију ризика, побољшало кредитни рејтинг и утицало на спуштање камата.

 И Ви сматрате да смо презадужени?

Дуг сам по себи није лоша ствар. Не мислим да треба да будемо држава без дуга, већ да изградимо поверење светског капитала. Није проблем у задуживању, проблем је у сигналима који се шаљу тржишту. А ми смо се до сада задуживали или смо репрограмирали старе дугове и створили слику о непоузданом дужнику. Откупом дуга послали бисмо прави сигнал.

Министар финансија је најавио да ће држава почети да се задужује издавањем обвезница.

То се ради свуда у свету. Америчка држава, рецимо, стално продаје своје папире на тржишту, монетарна политика се води преко њих. Зашто то не би могло и овде? Имали бисмо нови извор финансирања, а добро је и да сем кредитног рејтинга, постоји још неки показатељ – да се стално прати како тржиште вреднује кредитну способност Србије. Уосталом, ако дуг узимате и улажете у нешто што даје већи принос него што вас он кошта, онда је то позитивна трансакција.

А грађани, постоји ли опасност да се презадуже, да се од евентуалног скока евра загрцну, да не могу да отплаћују кредитне рате, да им банке продају имовину под хипотеком?

Наравно да постоји. То са хипотекарним кредитима, што се догађа и Америци и другим земљама, заправо је као мехур од сапунице који је једног дана морао да пукне…

Има ли начина да се то спречи, неком државном мером, рецимо централне банке?

Чини ми се да су препреке превеликом задуживању код нас већ на снази. А што се тиче већег краха, нас помало штити и неразвијеност нашег финансијског тржишта…

Експерт сте за супервизију банка. Приватизација банкарског система у Србији није завршена, упркос томе што конкуренција постоји, камате су и даље високе, кредити скупи за привреду. Постоје идеје о стварању државне развојне банке…

Идеја да држава одлучује у које секторе треба улагати, као рецимо тај НИП, одавно је превазиђена. Држава једноставно треба да се што више извуче из привредних токова и банкарства и да настави са јачањем институционалне инфраструктуре, посебно ради подизања сигурности и брзог извршења пословних уговора. 

У седмици пред нама требало би да добијемо нову владу. Шта би била Ваша кључна препорука њеном економском тиму?

Изградња и јачање тржишних институција и конкуренције, транспарентност и тачно дефинисање правила понашања у свим областима. То подразумева и свођење монетарне и фискалне политике на минималну меру, и деполитизацију, како год да се дефинише. Знам да тиме саветујем влади да се генерално одрекне полуга власти, партијске својине и моћи, онога због чега се политичари и боре да дођу на власт. Они би требало да јасно дефинишу правила игре и да контролишу њихово спровођење.

Са места вицегувернера отишли сте оптужујући још актуелног гувернера за фаворизовање неких банака, за непоштовање процедуре одлучивања на Монетарном одбору, изненадне смене у две велике банке, противећи се репрограму дуга Евроаксис банци код које је стајао део девизних резерви… Како бисте данас, после четири године, у најкраћем образложили разлоге тадашње оставке?

Укратко, нисам могао да радим у окружењу у коме не постоје дефинисана правила понашања, у којима својевоља појединаца на врху није ограничена.

 ------------------------------------------------------

Брже до европских институција

Када измакнути из овдашњих политизованих расправа, гледате са оне стране океана, шта је то бенефит, а шта трошак уласка у ЕУ?

Не видим неке велике економске трошкове. А највећи бенефит је управо то што ће нас неко натерати да прихватимо неопходне стандарде понашања, да обезбедимо функционишуће институције у систему, што сигурно не би сами пожуривали они који о томе овде одлучују. Јер, јасно дефинисана правила игре смањују простор људима који су на власти да „оперишу”. То је свуда тако. Преселите америчког политичара у Србију и ставите га у овај институционални систем, њему ће бити потребно једно шест месеци да схвати како ствари функционишу и онда ће почети да се понаша као и ови овде.

-----------------------------------------------------------------

Хоће ли Кинези престићи Американце

Гледате амерички финансијски и привредни систем изнутра. Да ли су му и колико уздрмани темељи?

Као што сам пре неки дан рекао на излагању у Српско-америчком центру и Форуму за националну стратегију, кад гледате телевизију стичете утисак пропасти, а кад погледате около то баш не изгледа много лоше. Да ли је америчка економија на силазној путањи? Краткорочно, да. Раст БДП је пао на 0,9 одсто, незапосленост је „читавих” 5,5 одсто, инфлација од 3,9 одсто, која је изнад очекиване, долар је у паду (са 1,1 за евро у 2001. на 0,65), буџетски дефицит је око 500 а трговински око 700 милијарди долара, национални дуг је 9,4 трилиона долара. Све су то крупне цифре, али америчка економија са бруто домаћим производом од готово 14 трилиона долара што представља четвртину светског (друга по величини јапанска има четири трилиона а цела ЕУ око 17 трилиона долара), функционише са тим цифрама. Ипак тај предузетнички капитализам, снажна институционална, политичка и законодавна инфраструктура, усмерена ка једном циљу, привредном расту… То је једна машина за прављење богатства, која ће још дуго доминирати светском сценом.

Прети ли опасност Америци од неких нових светских економских лидера. Изгледа као да јој се рецимо Кина озбиљно приближава?

Наравно, и други пристижу: и Кина, Европа, Индија… Али кад погледамо бројке потпуно је јасно да ће Америка остати доминантна доста дуго, бар што се тиче економије и привреде. На пример, ако би укупни кинески БДП растао по стопи од 10 одсто, амерички два одсто годишње, Кини би требало 20 година да достигне Америку. Па чак и онда би то било свега четвртина америчког БДП по становнику. Иначе, ми говоримо о земљама, а требало би о компанијама. Од 500 највећих компанија у свету трећина су америчке или од десет првих пет је из САД.

Шта кажу амерички аналитичари, шта ће бити са ценом нафте? То Србију и те како дотиче и, како надлежни објашњавају, утиче на инфлацију?

Углавном процењују да ће цена нафте остати висока. Што се Србије тиче, ми нажалост не производимо нафту као Американци и када јој цена скочи то је, буквално, као да је неко дошао и отео нам део друштвеног производа, јер више жита сада размењујемо за исту количину нафте… и као да нас је стрефио земљотрес. И ту не може много шта да се уради. Што се инфлације тиче то је друго питање. Теоретски, скок цена нафте, уз умешну монетарну политику, значи само једнократно повећање цена, а не и инфлацију.

Овдашњи министар финансија, одавно је предлагао да се заштитимо терминском куповином нафте?

Гледајући уназад, то сада изгледа врло далековидо. Терминска куповина вам само гарантује будућу цену, сличну садашњој… При овом нивоу цена, међутим, такав потез се чини много ризичнијим, због велике нестабилности цене нафте.